Kako deca odrastaju i postaju samostalnija, roditeljima se čini da im je iz godine u godinu odgajanje dece sve teže. Ulaskom mladih u period adolescencije mnogo toga se menja, a kvalitet odnosa dece i roditelja najčešće se pogoršava, samo u retkim slučajevima postaje bolji i kvalitetniji.
Više je razloga zbog kojih dolazi do ovakvih promena u porodičnim odnosima. Svakako da je prvi razlog fiziološke prirode, dečacima i devojčicama se od oko dvanaeste godine počinju dešavati mnogobrojne promene uslovljene delovanjem hormona, a jedna od karakteristika mladih tokom puberteta je konstantno nezadovoljstvo sobom i okruženjem. Tada tinejdžeri počinju i da provode više vremena van kuće, sa društvom, imaju više obaveza u školi, počinju se interesovati za različite vanškolske aktivnosti, a to sve rezultira manjkom vremena provedenim uz oca i majku. Prijateljstva tada postaju intimnija, dešavaju se prve ljubavi, pa porodica više nije jedini emotivni oslonac.
Roditelji uglavnom nemaju razumevanja za postupke dece u adolescenciji
Kraj osnovne škole i gotovo celo srednjoškolsko obrazovanje često prate konstantni konflikti između tinejdžera i roditelja. Kako bi iskazali svoju individualnost, deca se ponašaju buntovnički i odbijaju da primenjuju pravila koja im nameću roditelji ili celokupno društvo. Da bi izbegli velike probleme, roditelji moraju da uvažavaju želje svojih potomaka i pokušati razgovorom da pronađu kompromisno rešenje. Ipak, potrebno je paziti da se ne ode u drugu krajnost, pa da roditelji ne postanu previše popustljivi i dozvole deci da rade šta žele.
Opšte je poznato da se mladi radije obraćaju za pomoć ili savet svojim drugarima, umesto da porazgovaraju sa roditeljima. Glavni razlog za to jeste taj da se plaše da ih stariji neće shvatiti ozbiljno ili da, jednostavno, neće u potpunosti razumeti srž problema. A nekako, deca često zaborave da im niko ne želi bolje od mame i tate, ali i oni umeju da smetnu s uma da ono što oni misle da je najbolje za decu, ne znači i da to jeste najbolje.
Mladima najviše smeta kada im se brani ono što su stariji radili kad su bili u tim godinama (cigarete, bežanje iz škole, loše ocene). Ovde obe strane treba da trezveno razmisle o tome kako je biti u tuđoj koži. To se pre svega odnosi na roditelje. Potrebno je da se vrate u vreme svoje mladosti, da se prisete kako su se oni tada osećali, šta su očekivali od svojih roditelja, pa da se tako postave i prema detetu. Najvažnije je da pažljivo slušaju, da ih iskreno pitaju sve što ih zanima. Velika je greška preturati po sobi i ličnim stvarima, čitati dnevnike, pratiti dete; ali, ako ste ipak pristalica takvih mera kontrolisanja, potrudite se da deca ne otkriju šta radite, jer bi to trajno moglo da uruši njihovo poverenje.
Ukoliko ste i sami pušač, dete neće ozbiljno shvatiti vaše monologe o štetnosti cigara
Posebno treba biti obazriv ako deca izlože neke hipotetičke probleme ili probleme koje ima njihov “drug ili drugarica”. Uglavnom su to stvari koje se njima dešavaju, a ovo je “ispipavanje terena“, pa u zavisnosti od roditeljske reakcije odlučiće da li da otkriju šta je to što ih muči. Zato je važno da uvek razmislite pre nego što date odgovore na pitanja tog tipa, da priđete tome s dozom ozbiljnosti i da shvatite da ono što vama izgleda kao sitnica i nebitna stvar, tinejdžerima jeste ogroman problem, skoro pa pitanje života i smrti. Ovakav pristup povećava šanse i da vam se deca ponovo obrate za pomoć, a kada se jednom razvije poverenje među vama, blizu ste da takav odnos bliskosti zadržite tokom celog života.
Srećom, period adolscencije ne traje večno, pa se približavanjem kraja druge decenije života smanjuje tenzija u porodici. Deca se tada već mogu smatrati odraslim jedinkama, emocionalno i fizički zrelim za osamostaljivanje, pa i sve njihove veze, uključujući i one sa roditeljima, postaju zrelije.
Tekst: Katarina Kovačević
