Trudnoća jeste razlog za brak. Možda najpraktičniji i najvažniji. Za njega. Kako bi inače tolike žene uhvatile tolike muškarce na dete?
A i što bi vas neko ženio ako ne zna da li ste plodne i možete li da mu rodite dete? I zašto bi vi htele da se udate, ako ne zbog stabilne zajednice u kojoj ćete imati pomoć i podršku za rađanje dece?
Možda iz ljubavi? Iz potrebe da imate nekog, da niste sami, da budete deo tima, da delite životne izazove?
Sve su to divni, idealistički razlozi, ali brak je firma koja treba da privređuje i napreduje i odgaja naslednike.
Ljubav u braku nije ona ljubav o kojoj maštate. Ona je mnogo više od toga, ali sa tim mnogo više ide i mnogo teže.
Bračna ljubav je entitet koji zahteva ulaganje, održavanje, negu, brigu, pažnju, energiju, posvećenost, sve. Ponekad su parovi tako čvrsto spojeni u toj međusobnosti, da među njima uopšte nema mesta za dete. Obično se tu pojavi neki zdravstveni problem koji opravdava nemanje dece, ali to je samo opravdanje. Opipljivo, telesno opravdanje, koje takvim parovima daje dozvolu da odahnu i posvete se svom sveprožimajućem zajedništvu onoliko sebično koliko je moguće samo parovima bez dece. Deca vam ne dozvoljavaju tu vrstu sebičnosti i podrivaju tu vrstu ljubavi. Njihovo odgajanje zahteva drugačiji, širi, tolerantniji i liberalniji koncept partnerske ljubavi – deca uzimaju za sebe onaj deo usredsređenosti, brige i posvećivanja kojim bi se inače obmotali oko partnera, da nije njih. Ona pokušavaju na taj način da se obmotaju oko vas, a vi ih malo trpite, malo kulirate, malo otresete sa sebe, da biste mogli da dišete. I onda nikad ne želite da sa nekim budete tako bliski, stalno iz dana u dan, jer od toga ćete disati jedno drugom u usta, a svež vazduh pod slobodnim nebom je suviše dragocen, da biste pristali na takvu omamljujuću zagušljivost deljenja udisanja.
