Oni koji kroz sebe, svoj život, svoje stavove i postupke, kanališu životne protivrečnosti, rukovodeći se ljubavlju i prihvatanjem, nisu oslobođeni od svega ostalog.
Samo su bezgranično ograničeni.
Oni se bore sa sobom.
Da bi se borili za sebe, moraju prvo malo da ispobeđuju sebe.
Da bi se borili za vas, ne moraju ništa. Čak ni da uhvate zalet.
Odlični su kad treba da se pogine.
Nije da ih ne privlači ta ideja, da se žrtvuju za neko opšte dobro i časkom okončaju sve radosti života, koje su samo list salate u debeloj lepinji bola i patnje, bez pljeskavice luksuza i užitka.
Ali oni znaju da je to linija manjeg otpora i da ne mogu da koriste taj put, kojim neograničeni savešću i samospoznajom, prolaze glatko uzduž i popreko.
Ne mogu da prihvate kratkoročna rešenja, jer znaju da jednim postupkom ruše domine na karmičkoj liniji, ili postavljaju temelje za građevine sudbine.
Svaki put kad im srce zakuca brže, kad u intuitivnom blesku osete da ima nade za čovečanstvo, da neko zapostavljeno seme klija i zri, da se stvara kritična masa u nekoj oblasti bitnoj za spas duše u telu – zemaljski, a ne posthumno – oni na trenutak osete radost i olakšanje.
Kao kad se odškrinu rajska vrata, a vas zapahne miomiris i zablesne vas svetlosti i izvesnost dobrog, srećnog i zlatnog doba.
Možete samo da provirite sa kapije i brzo prođe.
Ali to je nagrada. Plata za sav bes i sva potonuća sa kojima ste se izborili protiv sebe. Za sve momente u kojima ste bili toliko odvratno licemerni da ste se pravili da ste zli, osvetoljubivi, pakosni i sitni, samo da zbunite neprijatelja. Za svaki put kad ste podlegli strahu i poverovali da su ljudi neprijatelji.
Ta plata je žestoko zaslužena.
I potpuno je dovoljna.
Aleksina Đorđević
