O, ima dobrih ljudi koji i te kako pate zbog svoje poremećenosti. Pate intelektualno, emotivno, mentalno, fizički, duševno i uopšte, suštinski.
Onako kako pate viša bića, prinuđena na opstanak među nižim, opremljena svim instrumentima osetljivosti. Bistrina uma, živost duha, stvaralački nagon, radost i talenat – sva raskoš kojom je čovek istinski blagosloven, zarobljena i zauzdana plemenitošću, svešću, intuicijom, moralom i lojalnošću.
Nema prokletijeg ljudskog stvora od onog koji je u potpunosti svestan apsurda, besmisla, nemoći i bede, a prihvatanje i ljubav su jedina oruđa kojima raspolaže. Zapravo, jedina koja rade kad ih upotrebi.
On mora da učini pravu stvar, jer ne može da podvali sebi i da ono što mu je potreba, želja i hir, proglasi pravom stvari za učiniti.
Ako svojim postupcima nekome škodi, potpuno je svestan štete koju nanosi i poznata mu je cena koju za to plaća.
Najskuplje je potpuno poštenje prema sebi.
Jer ako potpuno pošteno procenjujete sebe, nećete moći veoma dugo da potpuno pozitivno procenjujete druge.
Uvek ćete pokušati, naravno, jer vaša oprema – ljubav i prihvatanje – tako rade.
Uvek vide ono vredno, dobro, blistavo, dečije, iskreno, onu iskru, koju često imaju i najgori, najnestabilniji, najporočniji i najbezočniji ljudi.
Uvek žele da ostanu na liniji sa tom iskrom, da se njoj obraćaju i za njih, ona obasjava celog čoveka.
Ali ljudi često čak ni delimično nemaju pojma kako ih vidi duša ljubavi i prihvatanja. Međutim, brzo će shvatiti da će zbog ono malo nečeg, biti voljeni i prihvaćeni celi, kakvi god da su. I pokušaće da iskoriste povoljnu poziciju, koliko god mogu.
Jer ne znaju koliko će im potrajati.
Jer su sigurni da ne zaslužuju takav tretman.
Jer ne mogu da se snađu.
Jer ne znaju drugačije.
Tuga je ovde velika.
Aleksina Đorđević
