Svi vam govore kako deca brzo rastu i kako taj bebeći period prođe za tren i kako se posle toga sećaš kao najmirnijeg i najlepšeg perioda u majčinstvu i kako je malo dete mala briga, a veliko velika i sve veća… Ali to ništa ne vredi, jer ne znate o čemu govore. Vaše majčinstvo postane vaš život, vaša noramalnost, dnevno funkcionisanje, organska povezanost sa drugim bićem koje je toliko deo vas, da uopšte više ne možete da se setite kako ste živele bez te ljubavi i ne možete da zamislite svoj život bez majčinstva.
Porodilište potpuno zaboravite. Setite se kad se u društvu pojavi neka nova mama, ili neka trudnica koja želi da se informiše o praktičnim stvarima boravka u porodilištu. U porodilište uđete onoliko puta koliko dece rodite, a to često znači samo jednom u životu.
A onda se desi da posetite porodilište zvanično, kao što se meni desilo, sa nekom delegacijom koja uručuje novi aparat, donira neka sredstva, ili obilazi obnovljeni objekat. Upustila sam se u tu posetu olako i nije mi ni palo na pamet da me tamo možda čeka nešto što odande nikada nisam odnela – svoj prvi susret sa bebom. Iako je porodilište bilo obnovljeno i uglancano da se sija, od poda do plafona sve novo, prijatno, čisto i lepo – nestala je ružna “teraco” podloga na podu, nestalo je bolesno zelenkasto svetlo koje se odbija o masnu coklu na zidovima, nestale su limene šolje za čaj i afmosfera kasarne – ono što sam tamo doživela čekalo me je, živo i sveže, kao da je juče bilo. Intenzitet rađanja života, bol, usredsređenost, neopisiv napor koji ima svoj potpuni smisao, rezultat i nagradu: malo crveno biće koje prvi put udiše i plače, maše ručicama u panici i gleda oko sebe i onda uhvati moj pogled i ja pomislim i kažem “bebo, pa ja tebe poznajem” jer u tim trenucima ne razmišljaš kao drugima zvuči ono što kažeš, a ona pruži ručicu ka meni, jer i ona mene poznaje… Neeee, neću valjda da plačem pred svim ovim ozbiljnim ljudima u odelima… Ali uzalud, porodilište čuva taj doživljaj i te emocije i tu silinu koja ne brine o tome šta misli neko ko sve to posmatra i ja ne stižem da pronađem maramice pre nego što počnem i da šmrcam i svi primete da se nešto čudno događa. Kao da je plakanje u porodilištu nešto čudno i kao da plač nije iskonski zvuk života, koji je došao da pronađe svoje mesto u mom srcu.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.all4desktop.com, www.hdwallpaperbook.com, www.eagle.mn
Aleksina Đorđević
