Ako hoćete da se švalerišete, nemojte se kriti od komšiluka. Uzalud ćete se stresirati. U svako doba dana i noći, dežura neka baba koja nešto nije mogla da zaspi, ili se nešto probudila, ili joj se nešto učinilo, pa je eto stala na prozor da se nadiše svežeg vazduha, kad ono…
Mislim, kad ja u sred noći vilenim i dišem na prozoru, ja vidim samo zvezdano nebo, svetlucanje reke, treperenje gradskog osvetljenja i čujem vozove i ponekad zamiriše hleb… Umesto da kao svaka normalna komšinica primetim čiji je ono auto tamo dole i da se setim da je i pre tri dana u isto vreme bio tu i da sačekam da vidim ko će da izađe ili uđe.
Ne zavaravajte se, naravno da vas poznaju
O komšijskim interesovanjima za komšiluk najviše možete saznati prilikom nekog prinudnog druženja pred zgradom, jer vas je napolje isterao zemljotres ili požar, ili nešto drndaju oko struje, pa čekate da uključe lift. Prvo što ćete da primetite je kako vas primaju neobično familijarno, kao da vas odlično poznaju, a vi se samo nejasno sećate da je ona čupava valjda sa petog sprata, ona simpatična što ima dubok glas, ne vozi se liftom, a onaj spečeni čičica sa kačketom stalno vuče neke kese.
Ne zavaravajte se, naravno da vas poznaju. Samo se ljupko smeškajte i povremeno uzviknite ju, nije valjda i slušajte. Otkrićete sasvim nov svet. Shvatićete kako su tračevi zapravo, jedno vrlo složeno tkanje, koje zahteva inteligenciju, detektivske sposobnosti zapažanja sitnica, sposobnost dedukcije i logičkog povezivanja činjenica, kao i ogromnu intuiciju i maštu koje služe da se popune rupe među nelogičnim činjenicama.
Zato kad sledeći put nekoga prezrivo okarakterišete kao najobičniju tračaru, vratite u rikverc! Nema obične tračare. Sve one ili oni su neobični talenti, dostojni poštovanja.
Mislim, čik pokušajte da nešto uočite, povežete i pustite u promet prvi. Ne može to svako.
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević
