Drage žene,
Rešila sam da progovorim. Već je 21. vek, a ja se još nisam emancipovala. Držim se svoje tradicionalne uloge, jer je moj posao da održavam Deda Mraza, da bi on održavao tradiciju i to je sve u redu. Za decu mi ništa nije teško i nije mi dosadilo i ne bunim se, samo hoću da vam poručim pred novogodišnje praznike da vas mnogo volim, da vas potpuno razumem i podržavam i da vam se beskrajno divim. Svesna sam da time narušavam okvire svoje uloge, ali isto tako sam svesna da naše uloge – moja i vaša – uopšte nisu mnogo različite.
Birajući svog muškarca, svaka žena bira okvir za svoj život. Ako imate sreće, taj okvir je vaše utočište i vaš temelj, mnogo više i češće nego vaš zatvor, do kraja života. A ako ste Baba Mraz, onda krajevi života nemaju mnogo smisla, a okvir života koji birate predstavlja sve što imate i sve što jeste. Uglavnom je u tome i razlika između mene i vas. Osim što sam ja oduvek bila baba i što možda i ne postojim.
Inače, sve ostalo je rutina, čelični živci, tolerancija i odgovornost. Imam mnogo posla, ali posao mi je najveće zadovoljstvo. Nikad nisam imala svoju decu, pošto babe ne rađaju, pa zato imam mnogo ljubimaca i dosta šašavo društvo, koje mi zaokuplja svu pažnju, naročito u periodima van sezone, kad Deda uglavnom pije pivo, kako bi mu stomak ostao u formi.
Ekipa vilenjaka i ja bavimo se marketingom, gajimo irvase i druge domaće životinje (pingvine, patuljaste polarne medvede, plave foke i srebrne vukove) i to nas zaista okupira. Marketing je u svakom slučaju zahtevniji od životinja, jer treba da održimo privid fabrike igračaka, letećih saonica (sa irvasima) i uvek raspoloženog Deda Mraza koji onako debeo ipak uspe da se spusti niz svaki dimnjak.
Deda mrzi detoksikacione dijete, a mora da ih primenjuje u letnjem periodu, da spusti holesterol i trigliceride, jer ne može sebi da dozvoli da bude bolestan i van forme, kad negde u oktobru počne ponovo da uzgaja stomak i da pije mnogo piva od čega postane mrzovoljan, džangrizav i nepodnošljiv. Doduše, takav je i dok je na režimu posebne ishrane, pa nam zato treba veoma mnogo mašte i čeličnih živaca da mu održimo brend na visini, a i da ga podnesemo kad krene svima da nam se meša u posao.
Jednom je smislio da treba da se oblači u boje zastave zemalja čiju decu posećuje, jednom da ne treba da ulazi kroz odžak, nego da zvoni na vrata i da deci lično uručuje poklone, a ove godine smo imali muke da ga odgovorimo od ideje da deca treba da mu šalju poruke u inboks, umesto da mu pišu pisma. Ali nije tako teško sa Dedom, kad imaš prijatelje koji su ti ujedno poslovni saradnici i porodica. Često se smejemo, pevamo, plešemo, i pravimo Sneška kad god nam se prethodni pokvari.
Briga o životinjama mi ispunjava veći deo dana, svaka je posebna i jedinstvena i sve ih mnogo volimo, a one nam uzvraćaju ljubav svojim potpunim poverenjem.
I tako, svakog dana, doručak, ručak, večera za sve duše u našem šarenom domu, negovanje bolesnih, tešenje tužnih, bodrenje posustalih. Nema odmora za mene, ali kad bih htela da se odmorim od svog života ne bih mogla da smislim odgovarajući odmor. Kako bih mogla sve da ih ostavim? Znam, svi bi se oni snašli bez mene, ali ja ne bih mogla da se opustim i da ne mislim na to da će sigurno zaboraviti na žuto ćebence za Rudolfa, melem za ekcem za plavu foku, termofor među pokrivačima za Dedu, vitaminski napitak za medvede (koji oni mrze, ali moraju da popiju), a pesmicu za uspavljivanje vilenjaka Vilka koji često ima nesanicu i samo mu pesmica pomaže, umem da otpevam jedino ja.
Eto, znam kako vam je. I kad hoćete da budete svoje i samostalne i opuštene i nezavisne, toliko toga čeka na vas, zavisi od vas i ne funkcioniše ni upola kao sa vama, da vam najviše hrabrosti i snage treba da povremeno budete samo svoje.
Puno vas pozdravljam i želim vam od srca sve najbolje.
P. S. I recite svojoj deci da čitam sva njihova pisma.
Aleksina Đorđević
