Možete li da osetite gde se vaši paralelni tokovi upliću i stapaju u jedan, dok se na nekoj tački opet ne razdvoje, da bi se malo dalje opet ukrstili i spojili?
Možete li da ostavite svoja očekivanja i zahteve, kao kad spustite prtljag i ne raspakujete ga, jer u suštini, sasvim vam je komotno i bez tih stvari koje ste poneli, jer mislite da bez njih nikuda ne biste stigli?
Neka bude kako on hoće. Ne zato što mu rezignirano prepuštate odgovornost i što sumnjate da je sposoban da vas povede, pa samo čekate kad će da se izgubi i zaplete, pa da zgrabite taj dokaz svojih sumnji i nosite ga poput transparenta u demonstracijama, nego zato što imate poverenja. Što osećate kako struje i tokove žive povezanosti sa partnerom.
Da li vas plaši gubitak kontrole? Da li znate da je najveći deo ljubavi upravo odustajanje od kontrole? Prepuštanje. Ali ne ono rezignirano prepuštanje što nemate kud i što ne vidite šta uopšte drugo da radite. Nego prepuštanje prirodnim tokovima ljubavi. Možda ćete sleteti niz neki vodopad, jer baš tuda vodi ta struja koja vas je zahvatila. Možda će vas neki snažan talas izbaciti daleko iznad površine, pa ćete neko vreme leteti. Možda ćete morati da zaronite i ostanete neko vreme na dnu. Nepomični.
Možete li stvarno, svim srcem, da se stavite na raspolaganje onima koje volite? Da ne brinete hoće li to ispasti dobro? Da ne brinete uopšte. Da makar s vremena na vreme strepnju zamenite poverenjem.
Možete li nekome da date toliko dragocen poklon? Da bude baš kako on hoće.
Pročitajte i ovo:
