Kad posle decenija braka, sticanja, podizanja dece koja odrastu i imaju svoj život, partneri osete da su uradili sve, osim što su propustili život, nastupa ono što se vrlo ružno – i vrlo istinito – naziva krizom srednjih godina. Ne samo da je prošla mladost, nego i više od pola života, a vi se pitate gde ste bili i šta ste radili i imate osećaj da vam je sve najbolje promaklo. Niste dovoljno ludovali, putovali, zabavljali se, eksperimentisali, ostali ste nekako mimo sveta i jedino što vam preostaje jeste da utonete u starost i čekate da vam istekne rok trajanja.
Ako vam u četrdesetim godinama bračno stanje nije postalo dijagnoza, spadate u retke srećnike, koji su živeli ispunjenim životom – ne zato što su se naludovali, pa se smirili u braku i porodici (ili bar ne samo zato) nego zato što ste sasvim zadovoljni životom koji ste odabrali, što vas bračni i porodični život i dalje okupira i ispunjava i ne osećate kao da ste propustili nešto vitalno i strahovito uzbudljivo. Činjenicu da su deca odrasla i imaju sopstvene živote ne doživljavate kao da ste sada ostali bez posla i ne znate šta ćete sa sobom, nego kao priliku da se opustite i uživate sa svojim partnerom u periodu mira i usporavanja, koji ste svakako zaslužili. Pošto vam deca ne oduzimaju energiju i vreme, možete da se posvetite jedno drugom, ali i sami sebi – u ovom slučaju, ulazak u srednje godine, izazovi klimakterijuma i vidni znaci starenja u vama ne izazivaju paniku, nego vas podstiču da se okrenete brizi o sebi, zdravom životu, vežbanju, šetnjama, hobijima, druženjima.
