Sve što treba da znaš o pomeranju svog venčanja

Najdominantniji trendovi u svetu venčanica, koje moraš da primeniš ako se udaješ!

Okolnosti koje ti mogu pokvariti venčanje (i kako da izađeš na kraj sa njima)

Najlepše ružičaste haljine za savremene romantične neveste

Svadbeni trend koji se neće sviđati vašim roditeljima i familiji

Izazovi singl prisustva venčanju

#trend: Puff rukavi na venčanicama

Milenijumski trend – venčanje pre venčanja

Horoskop otkriva: Kako izgleda tvoje idealno devojačko veče

Modna predviđanja: Trendi ukrasi za kosu za savremene neveste

Kad ću već jednom da se opametim, pitaju se često žene koje poveruju da su našle muškarca pored koga mogu da se opuste, da budu to što jesu i da podele izazove života. Onda kad se ispostavi da su opet pogrešile.

Odavno smo prevazišle ideju da će se oni opametiti. Da će muškarac koga volimo prestati da postavlja ograde, da nas gura od sebe i da će prihvatiti naše prijateljstvo, naklonost, nežnost, pomoć i privrženost. Da će prestati da se boji kako hoćemo da ga iskoristimo, uvežemo kao divlju zver i napravimo od njega papuče. Da će prihvatiti odgovornost zajedništva i da mu to neće smetati da uživa u radosti zajedništva. Da će prestati da jurca i traži nešto i shvatiti da sve već ima na raspolaganju, samo treba da počne da raspolaže.

Večna ženska frustracija muškim kapacitetima za ljubav i bliskost prerasla je potrebu da ih podučimo, vaspitamo i pomognemo im da se opamete.

Postala je potreba da se same opametimo.

Da ne očekujemo nemoguće.

tumblr mzd5i3jbBK1ryp639o1 1280 Opameti se već jednom

Muško opamećivanje je posao za koji su potrebni vekovi evolucije. Žensko je mnogo lakše. I mnogo bolnije.

Da shvatimo da je celo naše srce previše za jednog muškarca.

Da naučimo da ga podelimo na pregrade i fioke, iz kojih ćemo u malim količinama vaditi i koristiti ono što je potrebno jednom muškarcu.

Da ne budemo nezadovoljne time što nikada nećemo moći da upotrebimo sve što jesmo i što imamo sa jednim čovekom.

Da podelimo svoje naklonosti i ljubavi.

Na sebe, najvećim delom.

Na posao koji nas ispunjava.

Na decu, kojoj nikad nije dosta naše ljubavi i razumevanja.

Na prijatelje, društvene aktivnosti, humanitarne akcije, hobije i razonode.

Na usputne muškarce, koji mogu da podnesu da se sručimo na njih svom snagom, zato što će sutra nestati iz našeg života.

Na mudrost koju smo stekle iskustvom, koje ne bismo imale, da nismo bile izazvane, primorane, naterane.

Na pomirenje sa mogućnošću da nikada ne sretnemo opamećenog muškarca, otvorenog srca junačkoga.

Jer njihovo opamećivanje zahteva spuštanje garda, prihvatanje ranjivosti, spoznavanje strahova i slabosti. Odrastanje. A zatim još odrastanja. I onda još.

Naše opamećivanje zahteva ograđivanje. Postavljanje brana ogorčenju, držanje distance, držanje do sebe u onom iskonskom smislu – da ne ulažemo osećanja tamo gde neće biti uzvraćena.

Odnosno, da ih ulažemo samo u prihvatljivoj količini. Malo.

Mislim da se nikada neću opametiti na taj način.

Jer već sam se opametila.

Ne boli me to što ne mogu da budem manje od onog što jesam, što ne umem da se lažno predstavljam, samo da bih umirila strahovanja neopamećenih muškaraca.

Što ću možda otići sa ovog sveta sa nepotrošenom ljubavlju, jer je toliko veća od mene. I od njih.

Od pameti, pre svega.

Aleksina Đorđević

Editors choice