U nastojanju da zaštitmo svoju decu, da im omogućimo brojne sadržaje koji će ih okupirati, usmeriti i razviti sklonost ka zdravom stilu života, često preterujemo, ne vodeći računa o senzibilitetu i prirodi deteta. Brinemo se da li će se uklopiti, da li će razviti ambicije, da li će naškoditi sebi svojim izborima i zaboravljamo da decu nismo zaista “napravili” nego da smo ih samo doneli na svet i da ne možemo da ih “oblikujemo” nego samo da ih usmerimo da pronađu sebe u skladu sa onim što nose u sebi.
Previše ih štitimo
Prosto lebdimo nad njima i pokušavajući da stalno pazimo da se ne povrede, ograničavamo njihovu slobodu u istraživanju sopstvenih mogućnosti. Dete oseća trijumf i pobedu kad uspe da se negde samo uspentra, iako se nama diže kosa na glavi od pomisli da može da padne odatle. Naš sopstveni strah je vrlo dosadan pas čuvar, koji sprečava dete da oseti taj trijumf, da isproba svoje mogućnosti, da oseti nezavisnost i sposobnost da nešto uradi sasvim samo. Istina je da ne možemo u potpunosti da zaštitimo svoju decu i da ne postoji potpuno kontrolisana sredina i da ona moraju da imaju neprijatna i loša iskustva, sa kojima se sama suočavaju.
