Kad prvi put kao majka izgovorite čuvenu rečenicu čoveče, ne čuju me dok ne dreknem žene oko vas će uglas početi da pričaju svoja iskustva o tome kako ih deca ignorišu dok se skroz ne naljute i počnu da prete.
Lekari tvrde da su u nekom trenutku razvoja ušni kanali suviše uzani i da vas deca stvarno ne čuju, ali ja se nešto ne bih zaklinjala u nauku. Pre bih rekla da vas ne čuju, jer imaju slušalice na ušima, pošto omladina danas živi priključena na internet, ili na MP3, ili telefon i najčešće imaju slušalice u ušima. Koliko to utiče na njihov sluh? Nemam pojma, videćemo, odnosno verovatno nećemo videti mi, nego oni kad ih mladost napusti. Više me brinu one slušalice što se guraju u uši, zbog mogućih infekcija, ali one se srećom, toliko često kvare, da svakih par meseci imaju nove.
Dakle, to je jedan razlog – ne čuju vas, jer vas ne čuju.
Drugi je što ih boli uvo. Isključeni su, u svom svetu.
Jednom se jedanaestogodišnji sin moje drugarice igrao na podu, dok smo mi ćaskale i kad smo počele njemu da se obraćamo i da se nešto slažemo u nekoj kritici, da ga kao zezamo, on se okrenuo i gledao u nas pola minuta, a onda nam je rekao:
“Znate šta ja čujem? Ja samo čujem nešto blablablablablablablaa”
Pri tom je imao takav izraz lica da smo mu momentalno poverovale.
Deca izgleda, imaju neko dugme za isključivanje tona, koje smo mi odrasli zaboravili da koristimo, osim ako ne radimo u bučnom okruženju, pa smo naučili da držimo pažnju, da se koncentrišemo i ne slušamo – da se isključimo.
Ali, ako računate na tu isključenost kad pričate nešto što ne treba da čuju, naročito ako počnete da šapućete, izrašće im još dva para ušiju i čuće kao slepi miševi – uhvatiće svaku prošaputanu reč.
Kad im delite zaduženja i tražite nepodeljenu pažnju, jer treba da zapamte redosled tri prosta uputstva, isključiće se već posle prvog. Naročito ako ih zovete telefonom da im kažete da urade nešto obično, dnevno, funkcionalno, nešto što je vama važno i što će vam olakšati posao. Dok govorite, njih će stručno zaboleti uvo i dugme za isključivanje maminog tona kliknuće automatski.
Mame to znaju, pa kažu:
“Jesi li me čuo? Ponovi šta sam ti rekla.”
Oni naravno ne umeju da ponove, ali umeju da kažu dobro bre, smaraš i da vam prekinu vezu. I da se ne jave kad ponovo zovete.
Iz kože da iskočiš!
Svaka majka udari u taj zid tišine između njenih verbalnih zahteva i sluha njene dece. I svaka izgubi živce. Ozbiljno se naljuti i počne da sikće i da se dernja. I, odjednom, dugme za opasnost uključi dugme za sluh i imate svu njihovu pažnju.
I još kažu dobro, čujem te, nemoj da vičeš, važi, nema problema.
I zašto to lepo odmah nije moglo?
Zašto ste morati da dosegnete crveno usijanje i da kroz glasne žice protisnete vibraciju ubilačkih namera, da bi vas čuli?
Nemam pojma. Ali tako je. U nekim periodima je stalno tako.
Dok ne provalite da ćete se načisto potrošiti u naporu da vas jednostavno čuju. Da ćete se razboleti od tolikog stresa, osim ako ste drama kvin i volite da urlate.
Onda se naučite pameti, pa izvežbate ubilački ton, pre nego što mu vaše duševno stanje da zalet opasan po zdravlje (vaše, pre svega) i počnete da pretite i da se brecate mnogo pre nego što se stvarno iznervirate.
Isto radi. Samo, pitaće vas, šta je s tobom, što si toliko nervozna, si u PMS-u?
Nema veze, neka zezaju, važno je da ste obuzdali stres i sačuvali po neki nerv, podnećete malo bezobrazluka.
