Svi srpski muškarci u zrelim godinama – koje sam upoznala – koji žive bez žene i povremeno viđaju decu, masivno su oštećeni. Oni su kao hodajući infarkt miokarda, koji samo čeka da se dogodi.
Prvoj na koju naiđu, a koja nije majka njihove dece, nije njihova srodna duša, nije žena njihovog života (jer ta je otišla, pokupila decu i ostavila ga) i nemaju pojma šta ona, kog đavola, hoće od njih?!
Da ih ugrozi u njihovoj zoni komfora, kojom su se ogradili kao zamak šancem blatnjave vode sa krokodilima i piranama?
Da prodre kroz njihove zidove, ju, nekulture?!
Da ih upozna, prihvati, zavoli?
Aha, kad bi se oni pecali na taj mamac! Kao da oni ne znaju da bi morali da uzvrate to upoznavanje, prihvatanje, zavoljevanje!
Da opet nešto osećaju.
Da se predaju.
Obezbračeni i oštećeni
Da prođu sve ispočetka sa nekim ko im, bre, brate, nije ništa.
Ni rod ni pomoz’ Bog. Ni kuče ni mače.
Znaju oni za jadac.
Zato i čuvaju te krokodile i pirane u tom šancu mutne vode srčane izolacije.
Da ne bi morali da se cimaju.
Nova žena u životu, u nekim godinama, užasan je napor.
Još je gore ako im je potrebna, da ne bi bili sami. Da bi sa nekim ostarili i podelili muke trećeg doba.
Nije gore za nju, nego za njih.
Jer to znači da su već odustali. Zdedili se. Prestali da budu radoznali.
Mi, njihove parnjakinje u godinama i obezbračenju, još uvek poznajemo ushićenje, spremne smo da volimo i kad se pojavi neko, ne razmišljamo o tome kako ćemo jedno drugom masirati konjskom mašću reumatična leđa, i kako ćemo ujutru uz kafu da sečemo pilule za pritisak i da ih bratski delimo. Ne, mi razmišljamo o bliskosti i telesnosti i radoznale smo da je ispitamo, okusimo, osetimo, jer smo spremne za strast i dobro raspoloženje, za smeh i romantiku.
Možda nas muče dugovi, možda se pitamo kako da iškolujemo decu, možda smo zakazale ultrazvuk, jer nas nešto… ali kad se pojavi neko ko pokaže interesovanje, odmah smo spremne da svu svoju energiju usmerimo u obnavljanje živosti i vitalnosti, jer možda je na pomolu ljubav.
Odavno smo izgubile iluzije, prestale da želimo da su stvari išle drugačijim tokom, oprostile i sebi i bivšima, prestale da se nadamo budućima i ukotvile se u realnost sadašnjeg trenutka. Živimo. I ne propuštamo ništa, i ne čekamo ništa, i ne žalimo ni za čim. Jer samo tako je moguće normalno živeti. Normalno u glavi.
I onda upoznamo muškarca koji bi po svemu trebalo da nam odgovara – po iskustvu, interesovanjima, godinama, težnjama i ciljevima, ali izgleda da je on sve već doživeo, jer o svemu dobrom priča u prošlom vremenu. A nas, žive, tople, raspoložene i prisutne žene planira negde u budućnosti. Ići ćemo, doći ćeš jednom kod mene, videćeš, spremiću ti… i to deluje kao obećanje romanse nedelju dana. Dve nedelje. Tri nedelje.
A onda postane ono što jeste. Nepostojeće.
Sadašnjeg trenutka nema u toj priči, a to znači da on i ne postoji.
I to nije samo moja priča, i priča moje drugarice i moje sestre i njenih dveju drugarica i njihovih sestara i drugarica.
To je dijagnoza.
Leči se, muški rode, rizikuj, dođavola!
Kad ćeš, ako ne dok si živ?
Aleksina Đorđević
