U vrtiću se stalno nešto pravi. Od kartona, papira, plastelina, plastičnih čaša, kamenčića i kutijica, tekstila i svega drugog što im je u programu, ili sa čime vaspitačice imaju iskustva.
Prave deca, ali vaspitačice pomažu, jer je retko koje dete stvarno sposobno da samo nešto napravi od početka do kraja.
E sad nastupa zanimljiv deo.
Vaspitačicama je toliko normalno i uobičajeno da po ceo dan nešto prave sa decom, sve umeju da šiju, uvrću, seku i boje papir, tako da od njega ispadaju ruže i korpice i ptice i ježevi, da im je isto tako sasvim najnormalnije da ćete se vi uključiti u taj rad. Bilo kroz radionice u kojima se insistira na tom organizovanom druženju roditelja i dece, bilo tako što će vam prosto uvaliti da sašijete deo nekog kostima za sledeću priredbu za svoje dete, jer svi treba da učestvujemo.
Ako ludite od toga, a vaše dete se raduje i jedva čeka tu priredbu, iscimajte neku drugaricu, ili neku šnajderku i završite zadatak.
Ako ludite od toga, a vaše dete neće uopšte da učestvuje, plače kad izađe da recituje i uopšte jedva podnosi taj kolektivni imperativ, bojkotujte celu stvar, imate pravo.
Vaše dete ima pravo da bude neprilagođeno najnižim oblicima kulturnog socrealizma, a vi imate pravo da se uopšte ne kidate oko toga što vam je dete neprilagođeno
To sa prilagođavanjem, isto je kao i sa vaspitanjem. Dresura i ništa drugo.
Neka se deca daju dresirati i uživaju u osvojenim veštinama, a neka druga ne daju svoju individualnost ni po cenu najcrnjeg užasa izvesnosti da moraju da borave pola dana tu gde ne žele da budu ni dva minuta.
Ako vaše dete spada u ove nevaspitane, pardon, nedresirane, snosićete nemu osudu kolektiva vrtića, a verovatno i ostalih roditelja. Gledaće vas prekorno i sa nerazumevanjem i to je to.
Preživećete taj sistem, kao i vaše dete. I steći ćete uvid u to šta ćete nadalje u sistemu obrazovanja morati da preživljavate. I neće vam biti lakše od toga.
Aleksina Đorđević
