Suludo je i pokušavati, ali neko želi da bude ispravan u svakoj situaciji, da nikoga ne povredi, svakome izađe u susret i da ga svi priznaju kao korektnog, poštenog i vrednog poštovanja.
On će vas beskrajno smarati pričom, iz potrebe da vam sve najdetaljnije objasni, odnosno da svaku situaciju prenese hronološki i precizno, da biste sami mogli da vidite kako se ispravno postavio i koliko je bio u pravu što je baš tako reagovao. Verovali bi vi njiemu i na reč, uz skraćenu verziju događaja, ali on ima potrebu da sve iznese i pretrese, kao na sudu. Nema tu improvizacija. Zna se tačno ko je šta rekao, ko je koliko para uložio, potrošio, zaradio, ko je u kojoj situaciji ostao na visini, a ko totalno podbacio, a ako njegova procena nije dovoljna, uvek je spreman da pozove svedoke. Molim lepo. Činjenice, logika i strast za održavanjem ugleda.
Fascinantno, ali ne znam zašto pomišljam na inkviziciju.
Ako čovek daje sve od sebe da se pokaže i dokaže kao korektan i ispravan, ako mu je potrebna potvrda da je u tome uspeo, tu nešto naprosto nije u redu. Odnosno, nije baš tako, kako je njemu najviše stalo da bude.
Recimo, ugođivač svetu imao je vezu. Nastojao je da izađe u susret svim zahtevima svog partnera, da ispuni želje, da doprinese i predupredi. Ušao je u porodične odnose, šireći mrežu svog ispravnog delovanja i poštovanja svih glavnih i sporednih likova u priči.
Veza se raspala i pored njegovih nastojanja da je održi.
I sada, sud zaseda. Da se utvrdi kako je on sve vreme bio korektan, a kad nije, kako se trudio da se iskupi i izvini, šta je sve, koliko i kako učinio za tu vezu. Stalo mu je da se utvrdi istina, jer ga optužuju da je bio ovakav i onakav, a on tačno zna kad je kakav bio, a verovatno ima i neke svedoke.
I skroz je u pravu. Njegov način zasedanja suda nema grešaka u proceduri, njegova logika je bez zamerke, a činjenice proverive.
On zauzima stav, rešavajući da se postavi ovako ili onako, u slučaju da nastave da ga optužuju da je činio i govorio ono što nije.
Šta u ovom slučaju nije u redu? Šta je ono ključno, od čega ugođivač želi da pobegne po svaku cenu, toliko da nikada neće odgovoriti ni na najkonkretnije pitanje o tome?
On, cenjeni sude, nikada nije bio zaljubljen u toj vezi, ništa nije činio iz zanosa, iz želje da ugađa toj osobi samo zato što je voli i što misli sve najbolje o njoj. On je samo sve vreme bio potpuno ispravan i činio sve što partner treba da čini. Pitanje ljubavi je tu onaj led na kome se okliznuo, ispustio vezu i ona se razbila i to još u startu, dok niko od njih dvoje to nije ni mogao da primeti.
Moguće je da u vezi onaj gori više voli.
Moguće je i da su sve vreme oboje bili daleko od ljubavi, odsečeni svojim tripovima – da uhvate poslednji voz, da urade sve što treba da se uradi na najispravniji način, da se promene, da pronađu sklonište i najzad naprave nešto od života. Možda su uspeli da pronađu prijateljtstvo i zajedničke interese i da pruže podršku za neko vreme. Ali ako su se sve više otuđivali, umesto da se zbližavaju, sve više optuživali, umesto da se oduševljavaju, propustili su ono glavno.
Pokušali su da sazidaju kuću bez maltera. Naređali su cigle i očekivali od njih da se same spoje i utvrde.
Možda tu niko nije bio u stanju da unese u tu vezu vezivni materijal ljubavi, lepak strasti, organsko tkivo organske potrebe za onim drugim, jer bez njega nije dobro.
Tu nema posla za činjenice, razum, svedoke i sudije.
Tu samo svako može da se stidi što je pokušao da proda i sebi i drugima nešto što nema cenu i što se jedino može dati i primiti.
Aleksina Đorđević
