Sa ulaskom u pubertet realnost životnih činjenica i nerealnost iluzija ulaze u borbu koja bi trebalo da se okonča zrelošću, na štetu iluzija. Samo što iluzije nisu samo pogrešna ubeđenja, nego i ona koja su bila važeća i delotvorna u detinjstvu.
Poverenje i sigurnost koje dete oseća pored roditelja, uvereno u njihovu sposobnost da reše probleme, da ga zaštite od briga i da donesu odluke umesto njega polako se gase u tinejdžerskom uzrastu. I to ako ste imali dovoljno sreće, stabilnosti i ljubavi, pa sumnja u roditeljsku mudrost, nadmoć i zaštitu nije počela dosta ranije, još u onom periodu dok deca misle da su roditelji bogovi. Jer ako se vera u roditeljsko božanstvo sudari sa životnim demantom, umesto da se postepeno prevaziđe, traume su mnogo ozbiljnije od konstatacije da dete nije srećno.
Tinejdžesko doba je tranzicija iz bezbrižnog detinjstva u odgovornost zrelosti, pa iako svako prolazi kroz taj proces, po neko nikad ne uspe da prođe. Ostane zaglavljen, večiti pubertetlija, koji se buni, očajava, žudi, pokušava da veruje i stalno sumnja, traži sebe i ne nalazi nikog, jer uporno traga za onom detinjom bezbrižnošću, koja je prošla zauvek.
Tinejdžeri nisu srećni, nije predviđeno. Nije prirodno. Oni imaju posebnu podršku kosmosa da prežive taj strašni period života, kad ubrzano shvataju da ništa nije onako kako si mislio i želeo, da ništa nije onako kako je izgledalo iz dečije perspektive, da ništa nije ostalo nepromenjeno, netaknuto, zaštićeno i sveto. Tinejdžeri su cinici, u najboljem slučaju, imaju suicidne i depresivne epizode u svakom slučaju, koje možda nisu toliko drastične da se vide i zahtevaju intervenciju, pa roditelji često ostanu u blaženoj neupućenosti u stanja i osećanja svog tinejdžera.
To je vreme kad se vrednost života prvi put preispituje i kad se mladi ljudi prvi put zapitaju čemu sve to. I kad nedostatak razumnog odgovora, emotivnog odgovora, kosmičkog odgovora, prvi put istakne zahtev da bude ispunjen inercijom, imperativom življenja, samo zato što je življenje dužnost živih.
Kasnije, kad se pubertet preživi, kad se nakupi iskustvo, kad se izgradi filozofija, kad se neke stvari shvate, a neke prihvate, bude malo lakše sa tom inercijom. Sa shvatanjem dužnosti življenja.
A još kasnije, kad se prerastu sve odbrane sagrađene od cinizma, filozofije i razumevanja, kad prestane potreba da se život opravdava smislom, postane još lakše. Samo, što je duševni teret lakši, to je materijalni teži, jer se život bliži kraju. Duša postaje lagana i prozračna, jer se sprema da ode, a telo krto, istrošeno i zgužvano, jer se sprema da je pusti. I to ako imate sreće, pa obrnete ceo životni krug i dočekate starost.
Tinejdžer stoji na startu tog puta, čiji se kraj još ne vidi, ali koji može da zamisli.
Tinejdžer upoznaje smrtnost, ali je ne shvata.
Tinejdžer bi da beži, ali nema kuda.
Tinejdžer ipak pokušava.
Tinejdžer je srećan samo povremeno, kad se oslobodi razmišljanja i osećanja, kad odlepi u društvu drugih tinejdžera, na način koji je trenutno akutelan u tinejdžerskom odlepljivanju.
O ne, tinejdžer nije srećan.
Dakle, ako niste srećni, osim povremeno, kad odlepite, mora da ste tinejdžer.
Aleksina Đorđević
