U braku, zajedničkom životu, deljenju svakodnevice, zbližavanju sa nekim na načine koje ranije nismo poznavali, a koji nisu uvek prijatni, možemo mnogo da naučimo o sebi. A to znači da možemo da izlečimo povrede koje nosimo celog života, umesto da ih projektujemo u svoj odnos i da ga time zatrujemo. Možemo da shvatimo da smo voljeni i prihvaćeni, da se opustimo i budemo srećni.
Možemo da ne budemo kao naši roditelji
Velike su šanse da ćemo posle nekog vremena provedenog u braku otkriti kod sebe i svog partnera najgore osobine svojih roditelja. U nekim situacijama bićemo nezahvalne, lude, hladne ili bespomoćne baš kao što je bila mama, a partner će biti dalek, strog, ljut, naredbodavan, sebičan, nepreduzimljiv ili slabić, baš kao tata. I kad to vidimo i shvatimo, onda znamo na čemu treba da radimo – da negujemo odnos sa svojim partnerom, sa otvorenošću, iskrenošću i ljubavlju i da živimo svoj brak, umesto da odigravamo dramu naših roditelja, koja nam je napisala scenario, udarila pečat i ubacila nas u sanduče za pisma o lošim odnosima i nesrećnim brakovima. Nije lako izlečiti u sopstvenom braku predispoziciju za loše odnose, koju smo pokupili iz braka svojih roditelja. Ali je moguće. I veoma se isplati.
