Deca su često bezbrižna i srećna i pod najgorim okolnostima. Čim pritisak popusti, ona se uteše, igraju se i smeju kao da se ništa neprijatno nije dogodilo. Za to se stara sila koja ih bezuslovno podržava u življenju. Kad ih posmatrate zabrinuti zbog okolnosti u kojima odrastaju, oteće vam se sa usana ono što ste sigurno čuli i od svojih roditelja i od njihovih roditelja blago vama, deco, dok ste mali.
U svojoj bezazlenosti, deca su srećna kad god imaju prilike. Kad god im se ne sručuju na glavu neposredno nevolje odraslog sveta.
Deca nemaju kapacitete da budu zabrinuta, ali to ne znači da ne osećaju zabrinutost odraslih. Zapravo, deca sve osećaju, ali neprijatna osećanja bivaju brzo potisnuta. Sila života zahteva od njih da se posvete čudima otkrivanja zadovoljstva u igri, hrani, pažnji i toplini roditeljske ljubavi. Zaokupljena su jednostavnim istinama postojanja i njihova nezadovoljstva i nesreće prolaze poput oluje.
Samo što ne odlaze daleko. Skladište se u materijal iz koga će izrasti u zabrinute ljude.
Sa te pozicije, svako detinjstvo je srećno i bezbrižno, dok traje.
Koliko zapravo traje srećno detinjstvo, to je pitanje.
Živimo u suludom vremenu poremećenih vrednosti, koje ubrzano okreće planetu i svojim ubrzanjem izbacuje na površinu sve sulude sadržaje mnogo brže i mnogo ranije, nego što se to dešavalo dok smo mi odrastali.
Stabilna porodica je gotovo mit, koliko i srećno detinjstvo.
Sve više dece odrasta uz samohrane roditelje, često u teskobi proširenih zajednica, često u oskudici, na rubu egzistencije. Roditelji sve češće podležu životnim pritiscima, pa ćete u gotovo svakoj porodici naći neku komplikovanu priču. Razvodi, gubici, alkoholizam, nasilje, depresije, bolesti. Nestabilni roditelji, nestabilna država, neizvesna budućnost. Borba za opstanak.
Svesni tog bremena, roditelji balansiraju iz sve snage, trudeći se da zaštite decu, pre nego da im nametnu odgovornosti za koje nisu spremna. Pa tako, kao paradoks, imamo produženo detinjstvo, umesto ranog osamostaljivanja.
Ali u suštini, detinjstvo prestaje kad deca počnu da shvataju da je moć njihovih roditelja da im ispunjavaju želje, ograničena. Kad počnu da strahuju da će im se roditelji razboleti i podleći. Kad vide koliko se upinju i kako posustaju. Reagujući na nedaće svojih roditelja i na ograničenja životnih okolnosti, možda će postati zrelija i saosećajnija, nego što je uobičajeno za njihov uzrast, a možda će pružati otpor i pronaći razna bekstva od realnosti. Možda će otkriti način da budu srećna u svom svetu, a možda će se suočiti sa problemima i pokušati da pronađu rešenja. Neretko, činiće i jedno i drugo, pokušavajući da usklade potrebu za srećom i bezbrižnošću, sa svešću o ograničenjima i nemogućnostima.
I tako, već u tinejdžerskom uzrastu imaćemo posledice onog ubrzanja i izbacivanja otpada nagomilanog u nesvesnom, na površinu.
Mnogo mladih ima kojekakve psihosomatske smetnje, terapije protiv depresije, pumpice za astmu – sve sami pokazatelji srećnog detinjstva.
Gde smo pogrešili, pitaju se roditelji, još zabrinutiji nego inače.
Odgovor je možda neprihvatljivo surov – samo tamo gde smo rešili da postanemo roditelji.
Sve ostalo je rast i suočavanje, koliko se snađemo. I to je najbolje što možemo da učinimo za decu, kad im srećno detinjstvo proleti svetlosnom brzinom.
Aleksina Đorđević
