Moja prijateljica je uvek sve što je želela, ludo želela. U oba smisla. I ostvarivalo joj se, najčešće u smislu ludo. A sada, pošto joj se najluđa želja ostvaruje, ne mogu više da ćutim, pući ću.
Dakle, moja voljena, luda prijateljica već godinama ludo želi brak i porodicu. Malo ludo želi dete, pa smisli da je čak i veštačka oplodnja spermom gej prijatelja prihvatljiva opcija, a onda se opet seti da ona, u stvari ne želi samohrano majčinstvo i da joj je dosta ludila modernih heroina, koje sve mogu same. Ona hoće muža. I sa njim hoće dete. Ona hoće normalno. Što je za moju percepciju svakako nešto najluđe što je ikada poželela.
Poznajete li ludu želju? Ona koja vas opseda, inspiriše, uzdiže i dovodi do očajanja? Od koje vam se stomak topi i vezuje u čvor, koja vas vuče ka sebi kao ajkulu na udici, dok vas istovremeno šutira kao banda na ulici? I onda vas uče kako da se fokusirate, da se umirite, da zamislite i vi lepo osećate kako sve zavisi od toga hoćete li se uspešno umiriti, fokusirati i zamišljati, dok vas bubrezi toliko bole od onog ritanja, da uopšte nikako ne možete da se usredsredite duže od pet minuta. Kao da pokušavate da meditirate sedeći na mravinjaku. Pa se razjarite i krenete u sumanute akcije, pa se uplašite i poslušno umirite, grabeći one trenutke dok mravi spavaju.
E, na to mislim.
I tako je moja prijateljica pre dva leta smislila da će se sigurno udati u junu. To joj je dalo fokus. I počela je da obilazi butike sa venčanicama. To joj je pomoglo da vizualizuje događaj. Prvo je samo gledala izloge. Onda se ohrabrila, pa je ulazila unutra. Posle je fotkala venčanice. Na kraju ih je oblačila i fotkala se u njima. Da se razumemo, nigde nikakvog bračnog kandidata nije bilo na vidiku. Ma ni u najavi. Samo u snovima. I znate šta? Ona se udaje. U junu. Pa šta ako su prošle dve godine? Ona ostvaruje svoju želju za samo dve godine, počevši jedino od lude želje.
Eto.
Mač istine,
štit vrline, snaga ljubavi. Venčanica
Nikada nisam upoznala nekog ko je više od nje želeo brak. I mnogo sam srećna što joj je uspelo. Ne zato što mislim da je brak bogznašta, nego zato što jedan takav kliše može da se odigra na tako performerski način.
Sve žene žele da se udaju. Bar u nekom periodu svog života. Barem pre prvog braka. Sve žele da nose nekakvu posebnu haljinu. Da budu princeze.
Ja sam se udala u crvenoj trudničkoj haljini i nisam htela brak. Samo sam odlučila da je tako najbolje. Držala sam se svog buntovništva do kraja. Ali poštujem snagu klišea, iz sve snage je poštujem. Možda ću i ja jednog dana ludo poželeti nešto sasvim normalno. I verovatno ću hteti da se adekvatno kostimiram.
Iz moje perspektive, venčanica predstavlja uniformu. Armije žena su je oblačile, kao što vitezovi oblače pancirne košulje opremajući se za najvažniji turnir u životu. Odapinjale su bidermajere poput katapulta. Spuštale veo poput vizira. Odlučne da se predaju. I pobede.
Moje postojanje rezultat je predaje moje majke.
Moja deca su pobeda moje predaje.
Moja prijateljica je Amazonka koja je spustila koplje, da bi odabrala verenički prsten.
Heroina svih žena koje znaju da birajući normalno ne izdaju svoje ludilo. Koplje je uvek pri ruci.
Možda će ruka sa burmom na prstu mudrije, veštije i odlučnije baratati kopljem.
Tekst: Aleksina Đorđević
