Prirodni elementi daju snagu i zamah našim snovima, zamislima, akcijama i potrebno je da budu u ravnoteži. Takođe, korisno je da naučimo da posegnemo za onim elementom koji nam nedostaje, ili koga nam treba u većoj količini.
Ponekad, imamo suviše nečega i ne umemo da se uravnotežimo. Izgaramo u vatri strasti, davimo se u vodi emocija, zaglibimo se u rodnom blatu, jurcamo lude kao vetar…
Ponekad, imamo suviše svega za samo jedan život.
Oni koji imaju previše vatre, brzo izgore. Daju sve od sebe, često u genijalnom obliku, ostave nezaboravan trag, uticaj, pečat i odu, a da ni mladost nisu potrošili. Sve što imaju, sve što jesu, sve što osećaju i daju, gori veličanstvenim plamenom i obasjava i greje i posle njih, iz nekih drugih dimenzija.
Pesnici i slikari često imaju suviše vode. Vatra koja vidljivo gori u njima i vetar koji ih nosi neusidrene, podležu destruktivnoj snazi emocija. Oni ponekad polude ili se ubiju, ili polude i ubiju se. Ljudi to prepoznaju kao umetnički senzibilitet, koji im nije dozvolio da žive normalnim životom. Ali, za umetnike je normalno da nisu normalni.
Čak važi ubeđenje da ne bi ni mogli da stvaraju, kad bi morali da budu praktični i da žive svakodnevnim životom.
Često sami umetnici pate od ove predrasude – ako odaberu stabilnost, porodični život, roditeljstvo, da će morati da se odreknu svoje umetnosti, koja se hrani slobodom, nekonvencionalnošću i nestabilnošću.
To nije istina. Istina je da se umetnička sloboda, nekonvencionalnost i nestabilnost hrane krvlju umetnika i popiju ga na slamčicu, ako on ne nađe uporište u majci zemlji, u običnom životu i obavezama.
Ako se drže zemlje, ako se dobro ukorene, moći će da definišu normalnost prema sopstvenim standardima, da naprave aranžmane kakvi njima odgovaraju i da stvaraju, puni života i poleta.
Žene koje nemaju svoj centar stabilnosti ukorenjen kroz matericu u majku zemlju, karakteriše vetrovito ludilo. Labilne, kažu laici. Tačno. Otkačene. Kao otkačeno jedro. Umesto da hvata vetar smer svoje plovidbe, ono samo leprša nošeno vetrom.
Luda žena nema koren. Ne ume da daje i ne upija snagu majke zemlje. Samo iscrpljuje sve oko sebe, kao vetar.
Ona može da se izleči samo ako rodi samu sebe, ako se posadi i nikne.
Ponekad, ona to simbolično uspeva da izvede kroz majčinstvo.
Kad nestabilna žena rodi dete, ona ponekad sasvim poludi, a ponekad se ukoreni dovoljno da deluje barem kao gomila uzidanog kamenja, ako baš ne uspeva da se integriše u stenu.
Neke žene bi možda, nošene vetrom i vatrom uspele da pronađu neku drugu lepotu i svrhu življenja da nisu postale majke, samo zato što to tako treba. U majčinstvu nisu pronašle snagu ukorenjivanja, nego lance koji ih sputavaju i vezuju za zemlju, kad bi one htele da lete. One su lude majke. Možda bi i onako bile lude, ali luda umetnica ili luda naučnica je makar jednosmerno konstruktivna.
Luda majka je dvosmerno destruktivna.
Neko mora da jaše vetar i da vitla poput pare na promaji.
Neko mora da roni na dah, sve dok ne udahne vodu.
Neko mora da bljuje vatru, neko mora da podmeće požare pod sopstvenu guzicu, neko mora da kopa rovove i zida utvrđenja.
A neko mora da nauči kako da sazida svoj zamak, a da kroz njega protiče reka, duvaju vetrovi i plamte ognjišta, tako da svi mogu da se okupaju, osuše na promaji i ugreju uz njihovu vatru…
Aleksina Đorđević
