“Moj muž je stalno tražio da ga poštujem i očigledno bio vrlo nezadovoljan i nesiguran, često ljut i neprijatan, osvetoljubiv i težak u svakom pogledu. Mislila sam da on treba svojim ponašanjem da zasluži moje poštovanje i da je on taj koji treba da se menja, da bi dostigao moje standarde. Možda nisam znala kako da budem žena i supruga, jer me niko nije naučio, ali kada sam počela da se bavim ovim pitanjem, shvatajući da imamo problem koji nas sve više udaljava, otkrila sam da biti žena i supruga, između ostalog znači biti nosilac promena, jer žene prirodno imaju tu snagu i fleksibilnost. I umesto da nastavim da se distanciram i prebacujem odgovornost na njega, počela sam da radim na sebi, na sopstvenim stavovima i shvatanjima. Koliko je on bio uvređen i tvrdoglav, toliko sam bila i ja, a to nikuda ne vodi. On nije mogao da promeni svoje ponašanje, dok ja nisam promenila svoj stav. Činjenica da smo u braku, zahtevala je prihvatanje bračnih uloga, a mi smo se oboje tome opirali. Rešila sam da mu pružim to što traži, jer je to zahtev uloge supruge i da prestanem da se postavljam prema njemu isključivo u odnosu na to kako se on postavlja prema meni. Počela sam da ga tretiram kao najvažniju osobu u svom životu, da zajedničkim i njegovim potrebama dajem prioritet u odnosu na sopstvene, da uvažavam njegove zahteve i podržavama njegove odluke, planove i aktivnosti. Ako ovo izgleda kao da sam postala tradicionalna, požrtvovana supruga, mogu vam reći da u tome ima istine, ali da mi se mnogostruko vratilo. Moj muž više nije neprijatan i svadljiv, shvatio je da ima moju podršku i uvažavanje i zato je u stanju da čuje i uvaži moje predloge i zahteve. Otkrili smo prijateljstvo i poverenje, a to nas je zbližilo i dalo nam sve šanse da dalje gradimo stabilan i zdrav odnos.”
