Ko je u stanju da pruži pomoć, ima moć.
Ako ne možete da živite bez pomoći roditelja, baba, deda i ostale familije, koja ima nešto što vam treba, a i nema kome drugom da da, nego vama, niste svoji. Njihovi ste. Njihovi taoci.
Poznata situacija u svakoj prosečnoj porodici kod nas. Pošto ne možete normalno da živite od svoje plate, oslanjate se na pomoć penzionera. Neki imaju pomoć inostranih penzionera, neki žive sa penzionerima, jer je samo u proširenoj zajednici ekonomski moguće opstati, neki žive u stanovima svojih rođaka, koji bi inače zvrjali prazni. U svakom od ovih aranžmana, vi ste zatočenik.
Retki su matorci koji nesebično i sa blagoslovom čine sve za svoju decu i unuke. Zato što matorci vrlo retko shvataju da to sve pre svega znači svest o tome da vam je potrebna privatnost, samostalnost, sloboda, a da je dobrodošla pomoć koja to podržava i omogućava.
Roditelji će vas primiti kad se razvedete, jer nemate gde. Odnosno, ne možete da plaćate stan, a ni da kupite svoj, iako ste zaposleni. Takva je situacija. A roditelji su sve stariji, sve manje rapoloženi da vam čuvaju decu, sve umorniji i naporniji i naravno, prebacuju vam što ste se razveli. Iako ne prebacuju sebi što vam nisu obezbedili neku nekretninu dok se to još moglo – od plate. Oni nisu pretpostavljali da se vremena menjaju i to na gore, kao što još uvek ne shvataju baš dobro da se život završava smrću. Oni su na svom terenu, na kome ste vi dete. I tu je krug zatvoren. Možete biti dete zajedno sa svojom decom i trpeti roditeljsko pokroviteljstvo, a i moraćete, ako nemate drugog izbora.
U kakvoj porodici vi živite?
Stari ljudi su sa godinama sve sebičniji i skučeniji, a ako još žive na skučenom prostoru sa mladima, neće uvideti potrebu da se oni prilagode i povuku, nego će to očekivati od mlađih. S pravom. Vi živite pod njihovim krovom.
Svaka zajednica sa roditeljima, čak i krajnje komotna, uskraćuje vam slobodu, koliko vam i nudi pomoć. A kad već nudi pomoć, oseća da ima pravo da vam se meša u život. Svaka katastrofa na relaciji svekrva – snaja i tašta – zet, zasniva se na tom zavisničkom odnosu.
Možda živite na spratu u kući njegovih roditelja, u sasvim posebnom stanu, sa svim uslovima. Ali oni su tu. Da vas podsete da ste na njihovom, a ne na svom terenu, na mnogo načina.
Svako ko pruža pomoć, postavlja neke uslove, a osim toga pokušava i da namete pravila i vrednosti. Tako ćete, u bilo kojoj varijanti proširene zajednice, uvek imati nekog ko će nesputano iznositi primedbe o vašim navikama, kuvanju i čišćenju, vaspitanju dece i dnevnoj organizaciji.
Ima još mnogo načina na koji vas porodica pritiska, utamničuje i ucenjuje, čak i ako ste uspeli svima da zbrišete i da sasvim samostalno živite kako god uspevate da se snađete i organizujete, ne tražeći ništa od njih. U tom slučaju, oni će tražiti od vas, ali ne da im pomažete, nego da radite ono što dugujete porodici, izrode nijedan!
Manipulisaće sentimentima i nabacivaće vam osećaj krivice što ne zovete i ne dolazite. Pa će vam redovni odlasci na slave i rođendane biti kazna za sve što svakog dana propuštate.
Lako je vama, vi se samo o sebi brinete, a oni…
Kako god okrenete, vi ste mlađi, vi ste njihovi i vi njima nešto dugujete.
Jedino treba toga da se setite kad vaša deca postanu ljudi, kojima možda treba vaša pomoć, ali ne i nadzor i patronat.
Aleksina Đorđević
