Neka deca nikad i ne pomisle da je Deda Mraz nešto više od lika iz crtaća i božićnih filmova, iako ti filmovi ne razotkrivaju, nego čuvaju mit. Prosto nemaju nikakav problem da realnost razlikuju od priče i bajke i da od prve shvate da im poklone za pod jelku kupuju roditelji, a ne neki debeli čikica u smešnom crvenom odelu, koga nikad nisu upoznali i koji sigurno i ne zna da su oni želeli baš taj poklon. A mama dobro zna da je dete htelo baš te lego kocke, baš taj vozić, baš tu Barbiku, loptu, kućicu… Čarolija ostaje u tome što se oni silno nadaju da će roditelji moći da im kupe baš to što su hteli i da do poslednjeg trenutka, dok ne vide poklone ispod jelke, taj naboj ne popušta. Kad malo odrastu, počnu da provaljuju i gde krijete poklone koje ste im spremili za Novu godinu, ako ih ne držite na poslu i donosite kući poslednjeg dana uz sve mere opreza. A tada vas provale da ste poklone sigurno čuvali na poslu.
Znam jednog dečaka kome se poseta Deda Mraza u vrtiću uopšte nije dopala, a pogotovu mu se nije sviđalo ono cupkanje na kolenu i slikanje, verovatno zato što je Deda Mraz bio neubedljivi tezgaroš, koji je očekivao da mu se deca raduju zbog onog što predstavlja. Taj je pokušao da odobrovolji dečaka i maštovito se dosetio da mu kaže zdravo, ja sam Deda Mraz, na šta je dečak odgovorio zdravo, ja nisam. Taj mali nije trpeo gluposti.
Znam i devojčicu kojoj su drugari rekli da je glupa i da Deda Mraz ne postoji, tek kad je pošla u školu, pa je bila tužna. Nikad nije dovela u pitanje količinu deda mrazeva koju je sretala na ulici i u vrtiću i viđala na filmovima. Možda je mislila da je Deda Mraz nešto kao poštar i da svi oni donose deci poklone jer im je to posao, a možda je mislila da svi oni glume onog pravog Deda Mraza, koji nema vremena da se bakće po ulicama, vrtićima i filmovima, jer mora da spremi tolike poklone za toliku decu.
Ima nečeg dirljivog u detinjoj sposobnosti da tako veruje u bajku i uvek nečeg surovog u trenutku rušenja iluzije. Ta naivna,maštovita i emotivna deca obično tako i nastavljaju da uče – putem poverenja i razočarenja.
Takođe je dirljivo dete koje jedva govori, a jasno mu je da ta glupost oko Deda Mraza ne pije vodu i ne da se prevariti. To dete više zanima poklon nego neko magijanje oko poklona, a vrlo mu je jasno da se pokloni kupuju i da su roditelji ti likovi koji deci kupuju stvari. I poklone.
Valjda ta priča oko Deda Mraza i poklona koji treba zaslužiti, treba da treba da deluje vaspitno, da pripremi decu od najranijeg uzrasta da ništa neće u životu dobit stvarno besplatno, da čak i poklon za najhumaniji praznik na svetu treba da zasluže.
Mada mi se čini da je mnogo poučnije verovati da simpatični deka donese poklon, pozvoni na vrata, uruči ga mami i tati uz svoje pozdrave i otrči dalje da podeli poklone za drugu već zaspalu decu, a onda otkriti da je to sve vreme bila laž.
Otkriće da su te roditelji lagali, ma kako ta laž bila simpatična i prijatna, mnogo je bolja pouka od zasluživanja nagrade dobrim ponašanjem.
Aleksina Đorđević
