A možda će se mama i udati, ako pronađe dečka koji razume da deca idu u kompletu sa mamom i koji će se potruditi da ih upozna i sprijatelji se sa njima.
Odrasla deca verovatno već imaju iskustva sa nekim maminim bivšim momcima, a imaju i komentare i savete, koji se tiču maminog izbora.
Oni umeju da primete da je mama sama i usamljena, da ne izlazi i da je niko ne zove i da je pitaju kad će da nađe dečka. Nije da baš jedva čekaju da steknu kandidata za očuha, ali deca koja su odrasla sa samom mamom i otpratila neke njene momke, dobro znaju da je mama srećnija kad nije sama. Da je mami potrebno da ima partnera, da bi bila mirna, zadovoljna i zdrava.
U zdravorazumskoj dečijoj sebičnosti, oni znaju da je mama bolja za njih, kad je emotivno i seksualno angažovana. Kad joj nisu samo oni u fokusu, kad joj drži pažnju neko i nešto van njih. Manje ih gnjavi i više ih ostavlja na miru, kad ima nekog drugog da gnjavi.
Osim toga, očinska figura, ili barem odrasla muška figura je neko ko će se možda družiti sa njima kao neki prethodni mamin dečko koji im se sviđao, a možda neće biti zahtevan kao neki prethodni mamin dečko koji im se nije sviđao.
On će možda sa njima da se bavi muškim stvarima, koje mama ne zna, što je naročito važno muškom detetu.
Mama nije majstor, ne ume sa alatom, ne zna da reinstalira kompjuter, niti da mu pronađe neke igrice ili neko budženje za kompjuter, tako da te igrice rade.
Ne zanima je pecanje, ni oružje, ni avioni, ni automobili. Neki mamin dečko sigurno će moći sa njim da podeli veći deo ovih interesovanja.
Sama mama blisko deli život sa svojom decom i uopšte ne pokušava od njih da prikrije životne činjenice, svoje želje i potrebe, realnost polovičnog porodičnog života, takvog kakav je. Ona će ponekad pozvati nekog kandidata na večeru i pustiti klince da ga ocene.
Obratiće pažnju na primedbe svoje ćerke, kao što je recimo ova: Znaš, Perin ćale je isto kul kao ti. I on je razveden odavno. I Pera kaže kako bi bilo do jaja kad biste se vi smuvali.
Same mame pristaju na provodadžisanje, otvorene su za svaki predlog, balansirajući između sopstvenih težnji i onoga što je najbolje za decu.
One znaju da pre svega, one same moraju da budu najbolje za svoju decu, a to znači, da moraju da se postaraju da sebi obezbede ličnu sreću i osećanje ispunjenosti.
Takođe znaju da ne mogu sve same, da ne mogu deci da zamene oca, a da im ga ne može zameniti ni bilo koji njen dečko, koliko god bio ozbiljan kandidat za supruga.
I znaju da to što su deca već imala prilike da puste u svoj život nekog njenog dečka, da ga prihvate i zavole, a zatim isprate i dočekaju nekog drugog, prema kome su isto tako otvoreno nastupili, ugledajući se na mamu, a zatim i njega ispratili, nije ni strašno, ni nedopustivo, ni razorno za dečiju psihu. Upravo suprotno.
Deca vide, osećaju i proživljavaju majčine izbore, njenu sposbnost da se preda, posveti, razočara, a zatim da se oporavi, pokuša ponovo i da opet okonča sve to bez mnogo drame, ako ne valja.
A decu vaspitava ono što roditelji čine, a ne reči kojima im preporučuju ono što je ispravno, a što sami svojim delima ne potkrepljuju.
Ono što je važno, jeste da mama ostane na raspolaganju svojoj deci, pristupačna i posvećena, kroz sve druge emotivne uzlete i bolna prizemljenja, jer to je najvaspitniji momenat.
Same mame više rizikuju, više daju i više moraju od ostalih.
Zato i više zaslužuju.
Aleksina Đorđević
