Kao i brakova, i razvoda ima dobrih i loših, uspešnih i neuspešnih.
Dobri su oni gde posle razvoda svako od partnera živi bolje. U smislu mirnije, na svoj način, zadovoljnije. Bez mržnje i bez naboja. Jer zato su se i razveli. Da ne bi razvijali negativan naboj. I da njime ne bi trovali decu. Jedan roditelj ostane glavni, a drugi nastavi da figurira, kao što je bilo i u braku, samo bez scena, svađa, napetosti i stalnog nezadovoljstva.
Ima parova koji se međutim, razvedu iz pogrešnih razloga. Iz inata. Želje da kazne onog drugog. Zbog prevare i razočaranja. Ili zbog straha da neće sačuvati živu glavu, ako se ne razvedu.
Ti razlozi su pogrešni koliko su pogrešni i oni zbog kojih su uopšte stupili u brak. Dakle, uslovno rečeno, pogrešni. Jer nemaju na prvom mestu dobrobit. Najmanje dobrobit dece. I kao u lošim brakovima, deca se gube i u lošim razvodima.
Recimo, strahuju od oca pijanice i nasilnika, od koga se majka razvela prisiljena strahom za živu glavu. Jer on se i dalje pojavljuje u njihovim životima kao pijanica i nasilnik, mada ograničeno. Ipak, ne mogu da ga isključe iz svog života i da ne osećaju njegov uticaj, osim ako je majka imala sreće i priliku da pobegne baš daleko.
Ili, roditelji se dobacuju decom kao lopticama za stoni tenis. Svaki ih udara, nastojeći da poentira. Pričaju svašta jedno o drugom. Pokušavaju da pridobiju decu, da veruju samo njima, a da mrze i preziru onog drugog. Ogovaraju. A deca gube svaku stabilnost i poverenje, jer ne znaju kome da veruju. Malo jednom, malo drugom. Ali, ako su oboje u pravu, onda su oboje grozni i ludi, a deca ne žele i ne mogu da donesu takav zaključak. I da bi ga izbegli, oni postaju zbunjeni, nesrećni, uskraćeni, ljuti, pobunjeni i očajni. Upadnu u stanje nalik trostrukom pubertetu. Jer, verovatno su već u pubertetu, a zamagljena stanja uma i nejasne emotivne i telesne sile su duplo jače kad ih roditelji svojom pubertetskom nezrelošću i neodgovornošću spopadaju sa obe strane.
Ako imaju jednog zrelog roditelja, kome pripadnu nakon razvoda, to je dovoljno za stabilnost. Tu se ne gaji mržnja, bes, bespomoćnost i osujećenost, nego nastojanja da se osećanja razumeju, prihvate i oslobode. Tu nema ogovaranja i optuživanja drugog roditelja, nego se radi na održavanju odnosa i pronalaženju najboljih načina za funkcionisanje u toj situaciji.
Ponekad, razvedeni roditelji funkcionišu kao roditelji mnogo skladnije, jer ne gube vreme na razmirice i gluposti, nego se dogovaraju, usredsređeni na ono što je dobro za decu.
Čežnja za roditeljem koji nedostaje nije anatemisana, ljubav nije uskraćena i zabranjena, samo je životna organizacija takva kakva je.
Realnost i razum su veliki prijatelji dece u razvodu. Oni sprečavaju da se izgube vrednosti, da se zanemare osećanja, da se kriju i iskrivljuju želje i potrebe.
Ah, realnost i razum su takođe u najboljim odnosima sa istinom, a svako ko nastoji da izgradi i sačuva dobre odnose nakon razvoda, dužan je da se sprijatelji sa velikim prijateljima dece i istine.
Dobar razvod vredi gotovo koliko i dobar brak, a isto toliko je i redak.
Roditelji su dužni da čuvaju decu. Da se ne izgube u njihovim lošim brakovima i lošim razvodima. Da bi sutradan mogli da se pronađu u sopstvenim dobrim životnim aranžmanima.
Aleksina Đorđević
