Škola je zastarela, neprilagođena savremenoj realnosti, spora i zahtevna, a u njoj se uči gomila stvari koje deci nikada neće zatrebati.
Opšta kultura se ne stiče u školi, kao nekada. Opšta kultura izgleda više i ne postoji.
Savremeni đaci se glasno bune protiv školskih besmislica i ne žele da učestvuju u njima. Ne pristaju da uče i pamte stvari koje ih opterećuju, koje su im nerazumljive i koje im, pre svega, uopšte nisu potrebne – nemaju nikakvu vezu sa njihovom realnošću.
Neka deca će pristati da uče za ocenu, neka će pronaći interesovanje u nekim predmetima i segmentima gradiva, a ostale će učiti jer prihvataju podsticaj da budu uspešni đaci i jer im nije teško da uče koješta.
Neka će učiti samo ono što ih zanima, što zapravo, neće ni morati da uče, nego će samo uključiti pažnju i interesovanje i zapamtiti.
Neka deca će radije raditi bilo šta drugo nego da uče, a boravak u školi će za njih biti kazna, koju će jedva izdržavati, nesrećni, ogorčeni i povređeni.
Svako od ove dece će imati potrebu da povremeno izbegne školu. Nisam računala onu decu koja vole školu, možda zato što ih ne poznajem. Verujem da ih ima, ali ne znam ni jedno.
Dakle, vredni đaci, koje vuče postignuće i ambicija, kojima organizacija za učenje i pamćenje podataka ne pada teško, koji žele da nauče sve što se traži, jer imaju ciljeve – oni će imati potrebu da izbegnu školu samo iz jednog razloga – trebaće im da ne odu na časove tokom par dana, da bi dobro spremili predmet iz koga će odgovarati kasnije tokom nedelje. Oni hoće najbolju ocenu, treba im da im ništa ne odvlači pažnju i ne troši vreme, a ne žele da rizikuju da pokvare neku ocenu ili da podbace iz nekog drugog predmeta, dok su posvećeni jednom cilju. Tu njihovu potrebu poštuju i roditelji i nastavnici. Ova deca nisu zabušanti, škola je njihov teren, njihova borba i oni se ne sklanjaju i ne odustaju, samo žele najbolje uslove da pobede u borbi koju trenutno vode. Oni će umeti da uče, tako da ćete imati potrebu da im kažete pobogu, odmori se, odspavaj, ocena nije vredna tvog zdravlja ili ćete im sami predložiti da, recimo, u naredne dve nedelje idu samo na časove na kojima će odgovarati za ocenu za koju se spremaju.
Ostala deca će se razboljevati kako bi sebi obezbedila predah od pritiska škole. Oni možda nisu previše zabrinuti za ocene, njih prosto opterećuje to što toliko vremena moraju da provedu u školi. Kad ste prinuđeni da dnevno satima boravite na poslednjem mestu na kome biste želeli da budete, nije li sasvim za očekivati da će vam to pojesti snagu i navesti vas da potražite ekstremna rešenja. Srećom, deca to doživljavaju manje fatalistički, pa neće trpeti toliki teret dok im nešto vitalno ne otkaže ili se preobrazi u neki tumor, nego će se samo onako gripozno razboljevati, svaki čas.
Ima dece koja su vrlo svesna toga – u stanju su da čistom koncentracijom sebi podignu temperaturu, obezbedne staklasti pogled, a možda i glavobolju i kijavicu, kako bi bili pošteđeni škole par dana, dok ne obnove energiju.
Deca stvarno posežu za ovakvim rešenjima, zato što su bespogovorna. Nećete terati u školu nekog ko ima temperaturu i bole ga sinusi. To što mu se to dešava već treći put za mesec dana, više je za brigu, nego za sumnju.
Ali i odrasli to rade. Ima ljudi koji ne mogu da se odmore i naspavaju dok se toliko ne razbole da moraju par dana da provedu obeznanjeni na infuziji, isključeni za dnevne potrebe i zahteve njihove realnosti.
Ne možete deci da zamerate zbog izbegavanja škole, ali možda im možete pomoći da ne izgrade odbrambene sisteme koji im narušavaju imunitet i koji će im u nekim godinama možda ozbiljno ugroziti zdravlje.
Ako su vam deca očajna u školi, obezbedite im nešto drugo u čemu su presrećna. I pustite ih povremeno da zabušavaju, a da im ništa nije. Častite ih. Možda će pomoći.
Aleksina Đorđević
