Ah, sad je vreme da vreme današnje uporedim sa svojim vremenom, a poređenje je neizbežno, zaista. Dakle, u vreme kad smo moje drugarice i ja ulazile u pubertet, svaka od nas se nadala da će dobiti menstruaciju pre drugih i sve smo zavidele onoj „najzrelijoj“ među nama, koja je dobila već u petom razredu. Do sredine osmog, sve smo dobile i sve smo se nekako ponosile tim očiglednim pokazateljem ženskosti i zrelosti. O mojim ulošcima nikada niko nije vodio računa, osim mene, a ja sam ih uvek imala u zalihama, zajedno sa rokovnikom u koji sam sigurno ubeležila stotinak menstruacija. Sviđalo mi se da budem žena. Jedva sam čekala. I znala sam da želim decu, još dok sam i sama bila dete. I deca su došla.
I ako je neka devojčica bila spremna na pojavu i zahteve menstruacije, to je bila moja ćerka, mogla sam da se zakunem. O svemu smo pričale, razmatrale smo pojavu bubuljica, rast grudi i dlaka i sve one promene koje najavljuju menstruaciju. Očekivale smo je. Nosila je uloške u školskoj torbi mesecima pre nego što su joj postali potrebni. Da bude spremna na crveno flekavo iznenađenje. Ali, iznenađenje je ipak bilo neprijatno. Zateklo me potpuno nespremnu – na njenu reakciju. Telefonski poziv i plač! Nisam bila uz nju u tom trenutku, ali podsetila sam je na proceduru za koju smo se pripremale i pokušala da je umirim rečima: „Pa dušo, čestitam ti i ne treba da plačeš, to je lepo, nadale smo se i očekivale“ „Ali mama, ja nisam bila spremna, htela sam još da budem deteee“ odgovorila mi je kroz suze.
Kako mi je dođavola, promaklo to da moje dete voli da bude dete?
Drage mame, budite spremne na to da spremnost ponekad nije dovoljna i nemojte se iznenaditi suviše kad vaše ćerke dožive prvi znak ženskog sazrevanja kao teret i izdaju.
Pročitajte i ovo:
