Kako kaže otkad je dobila dete, nju više niko ne primećuje. Oseća se zapostavljeno i užasno. Kao da je vazduh – tu je, neophodna je za život, ali svi prolaze pored nje kao da ne postoji. Niko ne mari za njene potrebe, želje i volju – beba je ta kojoj sve treba da se podredi, a majka je samo sredstvo da se bebine potrebe i želje ispune. Kako sama tvrdi kada je primila svoje dete prvi put u naručje nije je preplavio blaženi osećaj zadovoljstva ili ljubavi prema njemu. Odmah se osetila odgovornom za to malo biće.
Ljubav prema bebi nije se javila odmah, već posle tri, četiri meseca, kada je dete malo ojačalo i više nije bilo novorođenče. Postala je stalno iscrpljena, umorna i neuredna, a jedva čeka da neko drugi preuzme brigu oko deteta da bi mogla, bar malo, da se naspava, našminka i dotera. Kada imaš dete zapostaviš svoj fizički izgled; zaboravi na odlazak u teretanu, solarijum, na masažu i kod manikira. Ovo ti je naravno dostupno ako imaš brdo novca da platiš dadilju i spremačice. Ali ako živiš od prosečne plate pomiri se sa tim da izgledaš kao strašilo. A, to dovodi do toga da polako počinješ sebi da se gadiš, postaješ ružna, zapuštena žena koja potajno počinje bebu da krivi za svoju “nesreću”.
