Ne dajte se ovaj put. Znam, najteže je protiv najbližih. Stave vas u poziciju deteta samim svojim prisustvom i nastojanjem da vam ugode i brigom koju iskazuju na svoj sebičan način. Ali vi odavno više niste dete. Setite se toga, za početak. Vi ste mlada žena koja ima svoj život i svoj put i koja odgovorno pravi svoje izbore. E sad, ako je to onaj deo koji u vama uvek doživi nasilje kad na vas atakuje vojska familije, spremite se za bitku. Podignite glas. Ućutkajte ih. Neka im presedne sarma. Pa šta ako će mama da plače, ona to inače radi celog života, kad joj ponestanu druga sredstva ucene?!
Imate argumente, zar ne? Prozovite njihove srećne brakove i divnu decu. Jeste podlo, ali odbranite se ovaj put. Naterajte ih da pogledaju sebe i da se postide, ili barem da se naljute. Možda ćete umeti to da izvedete dovoljno šaljivo (ugledajte se na tetku) a možda ćete morati da sačekate da vam pukne film, pa će onda biti gadno. Ali neka. Uradite to.
Imate pravo da ne zaglavite u braku sa tupavim seljačkim buzdovanom koji sto posto nema pojma šta je klitoris, jer mu se žena inače ne bi onako prostački cerekala na svaku seksualnu asocijaciju, ne morate da nosite stomak do zuba da biste znali da ste žena i nije vam cilj da nekog oterate u grob svojim krvopijskim apetitom.
Imate pravo da čekate pravog. I da budete srećniji od svih njih, čak i ako se pravi nikada ne pojavi.
Ne propustite:
