Znate onu pirču o tome da se dvoje zabavljalo dvesta godina i onda su odjednom raskinuli. I nije prošlo ni dva meseca, on se oženio. I još dva, ona se udala i rodila dete.
Ono što ne uspete se nekim sa kim ste proveli četvrt života, često izvedete sa nekim koga praktično niste ni upoznali.
Pravi trenutak vas ne pita da li ste spremni, samo se sruči na vas poput cunamija i preuredi vam život poput džinovske metle.
Sve počisti jednim potezom, da biste mogli da krenete ispočetka, da uradite ono što ste odavno želeli, da oživite, proradite, date sve od sebe u kreativnom zamahu organizacije novog života i da, kad se poplava akcije povuče, počnete natenane da upoznajete život u koji ste uleteli. Ili koji je uleteo u vas.
U stvari, i jedno i drugo.
I eto vas, u novom životnom prostoru, sa muškarcem za koga do skoro niste ni znali da postoji i sa stomačićem u kome raste beba koju ćete uskoro upoznati.
Nalet stvaralačke sile se umirio i ostali ste da osluškujete kako vam se srce ubrzava od strepnje, radoznalosti, neverice, ushićenja, straha i očekivanja.
Osećate toplinu i privrženost, rešeni ste da uspete i sigurni da je sve kako treba, a ipak…
Ne možete da se ne zapitate kako bi to sve izgledalo sa onim koga ste dobro poznavali i sa kim ste želeli sve ovo.
Ne možete da ne osetite žaljenje što to nikada nećete saznati.
Ne možete da se ne zapitate da li je zapravo sve jedno sa kim delite život i roditeljstvo, jer ako pravi trenutak bira vas, vi se tu ništa i ne pitate.
Ne možete da ne trgnete od ugriza savesti, što tako razmišljate i što se tako osećate.
Ne poznajete svog čoveka, ali ne poznaje ni on vas. Pa ipak osećate nešto snažno, solidno i obećavajuće i imali ste dovoljno smelosti i poverenja da odaberete jedno drugo.
Ne poznajete ni dete koje ćete roditi, pa ste ipak sigurni da ćete ga voleti.
Uostalom, već ga volite. I čoveka i dete. Dva bića koja su vam najbliskija na svetu. Koja tek treba da upoznate.
I upoznavaćete ih čitavog života. I oni vas.
Samo zadržite tu radoznalost i tu rešenost i tu toplinu. Strepnja će popuštati, nestajati i vraćati se. Bez strepnje i sumnje nema rasta, jer vas oni navode da sve preispitujete.
I kad se zapitate šta mi je sve ovo trebalo i da li sam mogla drugačije, bolje, uspešnije (a zapitaćete se), setite se da ste izabranica pravog trenutka. One sile koja se pojavljuje iznenada i rešava stvari.
Da ste mogli da razmišljate, planirate i osmišljavate, nikada ne biste tako odabrali. Ali možda biste propustili prave trenutke, koji preziru razmišljanje, rasturaju planove i gaze osmišljavanje.
Setite se da ste uradili tačno ono što treba.
Ako to nije bilo tačno ono što ste želeli, imate čitav život da to prihvatite sa poniznošću učenika pred najvažnijim lekcijama koje zadaju vrhunski učitelji.
Šta god nastane iz sile pravog trenutka, tačno tako treba.
Koliko arogantna žena treba da bude, da joj to ne bude dovoljno?
Aleksina Đorđević
