Dok sve više mojih prijateljica tavori u dugim vezama i odlučuje se da “stane na ludi kamen”, ja sve češće razmišljam o smislu veza, krhkosti deklarativne monogamije i hrišćanskoj instituciji braka koja posustaje, ali ipak nikako ne biva prevaziđena.
Šta predstavlja veza između dvoje ljudi? Da li se ona svodi na usmeni sporazum da nema fizičkog sparivanja sa drugim jedinkama? Ili, pak, pomirenost sa situacijom da sad kad ste našli nekog ko vam bar donekle odgovara u većini stvari nema smisla ponovo zabacivati udicu u neizvesno i pecati budućeg partnera, jer je, je l’ te, bolje vrabac u ruci nego golub na grani? Da li dvoje ljudi počinju da žive zajedno zato što im je lakše da po pola dele račune za stan, dok ubeđuju sebe da je to korak ka ozbiljnosti, stvaranju porodice i prokreaciji kao smislu postojanja i tako se uklope u granice društvene prihvatljivosti neposredne okoline? Da li neko zaista i dalje veruje u ljubav do groba i srodnu dušu?
