Ima dece kojoj hrana uopšte nije zanimljiva, ne nalaze užitak u jelu i kao da nikad nisu gladna. Počnu da jedu sa entuzijazmom koji obraduje zabrinute roditelje, ali posle nekoliko zalogaja gube interesovanje, nešto im skrene pažnju i kao da zaborave na hranu. Odrasli prosto ne veruju da se dete najelo od nekoliko zalogaja, stalno ga nutkaju, ucenjuju, grde, mame i proganjaju ne bi li pojelo koji zalogaj više.
Ali ta vrsta napetosti koja se stvara oko zloješnog deteta, postaje čvor u odnosima sa detetom, koji se sve više zapetljava sam oko sebe. Roditelji ne primećuju koliko su naporni, gotovo nasilni u pokušaju da jednom ljudski nahrane to dete, koje im stvara toliko problema i kao da stalno pruža sve jači otpor njihovim nastojanjima.
Nije kao, nego jeste.
Taj problem postaje igra manipulacije moći, osećanja krivice, borba u kojoj dete neće da popusti i izgubi poziciju na kojoj drži pažnju svih odraslih. Svi se sekiraju, svi se ljute, očajavaju i besne i pokušavaju na sve načine samo jednu stvar – zalogaj više.
Kad neko sa strane posmatra kakav cirkus oko sebe stvara dete koje neće da jede, lako može da zaključi da ono prosto zeza sve oko sebe.
Ukoliko dete ima dobru krvnu sliku, aktivno je, živahno i napreduje, verovatno stvarno zeza. Deca vrlo lako osete u čemu imaju moć i onda je nemilosrdno koriste.
Da igre gladi ne bi postale izvor patoloških emotivnih stanja i veza, trebalo bi da se zadržite u okvirima realnog. Dete je zdravo, ništa mu ne fali, iako malo jede. Možete da mu dajete vitamine i hranu koju obično ne odbija.
Sećam se slučaja deteta koje nije htelo da jede ništa, ali ništa osim plazma keksa i ništa mu nije falilo. Odraslo je na keksu.
Čak i najproblematičnije dete voleće nekakve sokove, neku vrstu voća, neku slanu i neku slatku hranu. Dajte mu to što voli. Ako voli bebeće kašice, spremajte mu bebeće kašice.
To što vi procenjujete da ono ne jede dovoljno i raznovrsno, stvar je vaše percepcije, koja ne uzima u obzir specifične potrebe deteta.
Ono što roditelje najviše izluđuje u toj priči nema mnogo veze sa hranom i zdravljem deteta.
Ali i te kako se tiče roditeljskih kompetencija. Hrana predstavlja izraz osnovne brige za dete i ako na toj realaciji postoji prepreka, treba je potražiti u roditeljskim strahovima.
Neki saveti roditeljima koji su pod stresom zbog hranjenja deteta koje se ne da nahraniti glase da treba da se opuste i da prestanu da ga nude. Potpuno. Dok samo ne zatraži da jede.
Nedostatak apetita često nema nikakve posledice po dečije zdravlje, ali napetost koja se stvara oko toga, utiče na emotivnu stabilnost.
Isprepadani roditelji nisu u stanju da se drže ovog saveta. Čak ni da ga sprovedu kao eksperiment. Da vide da li će dete tražiti da jede samo ili prosto neće jesti i koliko će izdržati.
Strah je suviše veliki za ovakav eksperiment.
Šta ako im dete umre od gladi? Ako dospe u bolnicu sa dijagnozom pothranjenosti? Šta će im reći lekari? Šta će im reći svi ostali? Kakvi su oni to roditelji kad im dete gladuje?
I tu se krug zatvara. Roditelji nastavljaju da proganjaju dete, a ono nastavlja da pruža otpor.
Potreba za hranom je individualna, energija dolazi i iz drugih izvora.
Ako dete napreduje bez problema, ne razboljeva se češće od svojih vršnjaka i nije anemično, pustite ga da jede onoliko koliko mu je dovoljno, šta god vi mislili o tome.
Aleksina Đorđević
