Starost ume da bude baš grozna. Nije obavezno, ali je veoma verovatno. To što je neko postao dementan, zao, izobličen, sebičan, nemoćan, plačljiv, znači da je stigao pred kraj puta kojim je hodio. Niko se ne pretvori u karikaturu, ili u terminatora, ako nema u sebi taj potencijal. A kad gledate kako matore vaši roditelji i roditelji vaših prijatelja, kad vidite iste zastrašujuće stvari, uplašite se.
Moja deca imaju prilično čudovišnu babu. Kao i mnoga druga deca. Oni pričaju među sobom i upoređuju iskustva i znaju čiji su roditelji strogi, čiji su nezainteresovani, čiji su nervozni i podložni stresu, a čiji su prijatni i razumni.
Dečiji smisao za pravdu je vrlo jednostavan. Pravedno je ono što je najbolje za njih. Roditelji puni razumevanja, koji ne zabranjuju i ispunjavaju želje, babe koje im kuvaju ono što najviše vole i dede koje im daju džeparac da niko ne zna.
Ali niko nema sve. Ja sam imala babu punu duha i ljubavi i sebičnu majku. Moja deca srećom imaju mene i ludu babu. Neka deca najviše vole tetku.
Samo, geni su to.
Pitanje je gde će krug da se okrene i koliku će simetriju da postigne. Šta će kolo nasleđa kome dati, a šta oduzeti.
I ako meni u nekom trenutku oduzme pamet i pretvori me u moju majku, šta će moja deca sa mnom da rade?
Pričali smo o tome. Više smo se zezali, ali ja sam bila ozbiljna.
Rekla sam im da me dotuku na prvi nagoveštaj njihove babe u meni.
Samo neka budu precizni.
Ah, znam da oni to neće moći da urade za mene. Čak i ako budu želeli da mi skrate muke. Nije dozvoljeno. Nije deo kulturnog nasleđa.
Verovatno više ni Laponci ne šalju svoje izlapele roditelje sa malom zalihom hrane na santi leda niz bujicu. Niti se u crnogorskom kršu mese pogače koje se stavljaju na glavu, pre nego što čekić presudi.
Nadam se da ih neću dovesti dotle da ozbiljno razmišljaju o nekadašnjem zezanju.
Poznajem neke stare ljude koji su sačuvali vitalnost, raspolažu svim svojim moćima i još uvek se raduju životu.
Možda su imali sreće sa onim naslednim krugom, a možda su prosto celog života koračali putem svesnosti i istine, otresli se zabluda i iluzija i naučili jednostavnosti i mudrosti.
Znam neke ljude koji su ostajući bez takvih roditelja izgubili najčvršći oslonac, najpouzdaniju zaštitu i najdelotvorniju pomoć i naprosto su se izgubili. Odjednom su oni glavni i odgovorni, kao da do sada, iako su u zrelim godinama i puni životnog iskustva, nisu stvarno prestali da budu deca, vezana za roditelje.
Izgleda da nije blagoslov imati roditelje koji te nikad ne iznevere, dok ne umru.
Osim toga, dečija ljubav prema roditeljima je bezuslovna. A dok su roditelji živi, nečije si dete. Možda čovek stvarno odraste tek kad se ta veza preseče.
I možda to nema nikakve veze sa odgovrnošću, uspehom i zadovoljstvom u sopstvenom životu, osim što nas roditelji tome nauče, bilo sopstvenom mudrošću, bilo primerom kako ne treba.
Aleksina Đorđević
