Sve što treba da znaš o pomeranju svog venčanja

Najdominantniji trendovi u svetu venčanica, koje moraš da primeniš ako se udaješ!

Okolnosti koje ti mogu pokvariti venčanje (i kako da izađeš na kraj sa njima)

Najlepše ružičaste haljine za savremene romantične neveste

Svadbeni trend koji se neće sviđati vašim roditeljima i familiji

Izazovi singl prisustva venčanju

#trend: Puff rukavi na venčanicama

Milenijumski trend – venčanje pre venčanja

Horoskop otkriva: Kako izgleda tvoje idealno devojačko veče

Modna predviđanja: Trendi ukrasi za kosu za savremene neveste

Deca su sklona da se udruže u ismevanju i ponižavanju nekog deteta, koje se izdvaja svojim slabostima. Kao čopor životinja, nanjuše slabost i napadnu je svom snagom. U tome su neposredni i surovi, ne štede slabijeg i deluju kao da su u stanju da ga unište.

Na neki način, to i jeste osobina čopora i osobina životinja. Najjači predvodi, odredi žrtvu i izdvoji je i onda je svi napadnu.

Odraslima to izgleda jezivo i neobjašnjivo.

Ali deca su, samim tim što su nova na svetu, bliža instiktivnoj prirodi, nego bilo čemu drugom, što se razvija odrastanjem. Humanost, opraštanje, ustajanje u zaštitu slabih, razmišljanje sopstvenom glavom, odbijanje da se bude deo čopora, odbijanje pojedinca da oproba snagu tamo gde mu je pobeda garantovana – nad slabijim.

Ah, ali koliko odraslih je uspelo u tom razvoju? Koliko smo se udaljili od neposredne životinjske surovosti? Samo onoliko koliko smo razvili posrednost u sprovođenju sile i pronašli opravdanje za surovost, u sopstvenim interesima ili višim ciljevima.

angry child Dečija surovost

Deca reflektuju ono što upijaju iz svoje okoline. Od nas.

Počeli smo od životinjskih i čoporativnih instikata i razvijali se u pravcu ličnosti i osobenosti, onako kako smo videli i osetili da to čine oni koje volimo i kojima verujemo.

Deca se u svom ponašaju spontano, reagujući onim što imaju u sebi. A osim instikata, imaju i sve ono što su upili kroz vaspitanje i kroz to malo iskustva što stekli u najranijem uzrastu.

Ako vidimo njihovu surovost, ako vidimo da ih slabost žrtve na koju su se okomili zabavlja i da uopšte nemaju nameru da prestanu, da ne znaju granicu između dobra i zla, ne možemo da se ne zapitamo šta su to iz svoje najbliže okoline pokupili, što je isto tako slepo i ostrašćeno, što ne preispituje sebe i ne dovodi u pitanje vladavinu jačeg? Moramo da se smrznemo i da stanemo da pogledamo odakle dolazi taj smrzavajući nauk.

Neke veoma alternativne teorije vaspitanja kažu da će se deca spontano ponašati ispravno, ako im tu ispravnost nismo već izvitoperili vaspitanjem.

Šta deci utiskuju zahtevi odraslih da budu dobra, da budu poslušna, da ne lažu, da poštuju autoritete, da ćute i ne smetaju?

Da li ti zahtevi podrazumevaju da su deca loša, neposlušna, lažljiva, da ne poštuju autoritete, da su preglasna i dosadna?

Očigledno je, zar ne?

Divlju dečiju prirodu, divlju ljudsku prirodu, nemoguće je obuzdati, ali je moguće upoznati je, prihvatiti i usmeriti. Divljanje ne mora da bude surovo i destruktivno. Strast može da se usmeri u konstruktivne poduhvate, u smeh i zabavu, a ono što je smešno i zabavno iz primitivnog oblikuje se u duhovito.

Ne možemo zahtevati od dece da obuzdaju bes, ali ih možemo zaplašiti toliko da ga oni uspešno potisnu. Da li smo ih zaplašili pretnjama ili tako što smo u njima izazvali zabrinutost i osećaj krivice, skoro da ne pravi razliku. Takođe, možemo im dozvoliti da izraze bes i ponuditi načine na koje neće nikog povrediti, a koji će otpustiti osećanja.

Odrastajući, deca postaju svesna svoje moći da nekoga povrede. Neka budu oduševljena i osnažena time i staraju se da pronađu prilike u kojima će tu moć stalno oprobavati. A neka druga razviju empatiju i sposobnost da i kad udare, ne udare svom snagom i tako da povrede onoliko koliko mogu.

Tako deca postaju ljudi. Ovakvi i onakvi.

A ima nas, ovakvih i onakvih. Sklonih čoporu i oštrenju zuba na svakoj slabosti koju opazimo. Sklonih da pregazimo žive.

I onih drugih.

Očigledno je, zar ne?

Aleksina Đorđević

 

 

Editors choice