U socijalizmu se znalo. Nisi smeo ni da uđeš u crkvu, ako si član partije. Babe su krišom krštavale decu i palile sveće. Odrasla sam u uverenju da je crkva spomenik kulture i turistička atrakcija i da je treba ceniti po mozaicima, ikonama, arhitekturi, vitražima i horovima. Moj otac se i danas prekrsti kad sedne u auto i krene na put, u svoje rodno selo. Ali on to čini čitavog života, tiho i dostojanstveno i nikada nije bio član partije, a nikada nije ni iskazivao nekakvu napadnu pobožnost. Ono što sam gledala čitavog života uverilo me da je ispoljavanje vere jedna lična i nenametljiva sloboda, koja nikome ne treba da smeta.
Zato me je nekako sramota kad vidim da se neko krsti u prolazu pored crkve, onako rutinski, bez ikakvog posvećivanja i stvarnog značenja. A viđam vrlo mlade ljude kako to čine i to mi je nekako… naopako. Osim što je užasno nekulturno.
Znate, živimo u sekularnoj državi i crkvena dejstvija trebalo bi da budu ne ravnopravna u javnosti sa svim ostalim, nego diskretna, koliko i sva ostala ispoljavanja svih ostalih religija, jer njihovi pripadnici žive među nama. To su oni što ih zovete sektaši.
Meditacija?
Imate pravo da popizdite kad vam jehovini svedoci zvone na vratima i nude spas, ali isto tako imate pravo da popizdite kad vam neko ispred nosa u javnosti demonstrira pravoslavne spasilačke gestove.
Ja možda pozdravljam Sunce, ili koljem kokoške ili pravim lutkice i zabadam u njih dugačke igle, padam u trans i kolutam očima, ali ja to činim u privatnosti ili na sastancima svoje sekte, a ne na ulici. Kao što ja ne moram da gledam kako se vi krstite, od čega mi se ukrste oči, tako ni vi ne morate da slušate Ommmmmi da vam glava zuji kao košnica.
Idite u crkvu i radite tamo sve što treba da radite da vas vaš bog vidi. Ako je tamo zalutao neki turista, možda će pažljivo gledati šta činite i smatrati vas delom kulturne baštine i turističke atrakcije.
Hoće li vam to smetati?
Aleksina Đorđević
