Svako je sam na svetu i čovek nije ostrvo. Poznato?
Ne kao filozofska premisa ili poslovica, nego iskustveno poznato. Osećaj da ste potpuno sami na prenaseljenoj planeti i svest o tome da ništa ne možete da učinite bez drugih ljudi, da ste na njih upućeni i sa njima povezani. Čak nam je zajedničko i to što smo sami.
Ne možemo da učinimo sa sobom ništa što neće uticati na druge ljude. Najjače na naše najbliže. Pa čak i ako nemamo porodicu, sigurno smo umreženi socijalnim vezama sa drugim ljudima. I ako naškodimo sebi, ili iznenada nekuda odemo, ili postanemo veoma uspešni, to će uticati nekako na nekog. Uticaj je kao koncentrično širenje talasa od upada kamenčića u vodu. Onaj najširi krug možda prevrne nečiji čamac. Čovek u čamcu se možda utopi, a možda se spase i dospe do obale koja mu je bila nedostupna.
Onaj najširi krug možda zapljusne neku nepoznatu obalu i isprska sve koji su se našli na plaži. Neki će reći oh, kakvo osveženje, a neki dođavola, a taman sam se osušio, nekima će biti hladno, a neki će se samo smejati, kao da su razumeli neku mnogo dobru šalu, koja je ostalima promakla.
Velika je odgovornost činiti bilo šta, pa zato ljudi veoma često nisu kamenje koje upada u vodu, nego kamenje sa dna. Čame sami čekajući da ih neko izroni i kaže vidi kakav sam kamen pronašao.
A kad postanu pronađeni kamen, jedino za čime teže je da se vrate u mir, tišinu i tamu neuznemirene dubine. Ali, i dubine imaju svoje zamke koje pokreću kamenje, te tako, možete biti kamen koji upada i kamen koji se kotrlja, pa makar i po dnu.
A možda možete biti obala ostrva koje zapljuskuje onaj najširi krug koncentričnog talasanja, dok ste istovremeno kamen koji je upao u vodu i izazvao krugove, a zatim potonuo i kotrljao se po dnu.
Jer čovek ste i ništa što može kamen nije dovoljno apsurdno.
Aleksina Đorđević
