Kad postanete iskusan roditelj, kad deca odrastu i promene se njihove potrebe i vaša roditeljska uloga i kad se osvrnete na svoje početke, pitate se kako ste sve to uopšte izdržali i kako niste pošašaveli (a odmah zatim se zapitate da li stvarno niste pošašaveli)? E, da vas je neko na vreme upozorio… Ma i da jeste, ne biste se odrekli roditeljstva, sto posto sam sigurna! Mada, možda je dobro što budući roditelji ne mogu da zamisle šta ih čeka, čak i kad su upozoreni.
“Najbolji način da majka skrene deci pažnju, jeste da sedne i izgleda kao da joj je savršeno udobno.”
Eh, taman pomislite da ste postigli sve uslove da dete bude mirno barem petnaest minuta. Da popijete kafu, da pročitete nešto, da se opustite. Malo. Petnaeset minuta. Eh, pusti snovi. Ali zato, kad hoćete da im skrenete pažnju, samo se pravite da uživate – to je alarm za njihova izoštrena dečija čula.
“Mama ne treba nikada sama da ide u toalet. Ona tamo možda radi nešto krajnje zanimljivo, što ne smeš da propustiš.”
Izgleda da se ova poruka prenosi nekim tajanstvenim kanalima od deteta do deteta, ili im je urođena, pa se aktivira čim se rode i ostane aktivna dugo, dugo, predugo. Kad zaboravite šta je privatnost, zašto vam je dragocena i čemu služi, dobićete je natrag.
“Moja deca su razlog što ujutru ustajem. Baš rano. Svakog prokletog jutra.”
Ne znam šta im se dogodi u pubertetu, ali tada postanu spavalice. Dakle, opušteno, nećete spavati samo jedno petnaestak godina.
“Uvek ću te voleti i obožavati. Ali ako sada ne prestaneš tako da vrištiš, ponašaću se kao da te ne poznajem.”
Da li ste išli u kupovinu sa detetom? Samo napred. Ali obucite kupaći kostim, pošto je to jedina garderoba u kojoj vam neće biti neprijatno što ste se toliko preznojili.
