Ali propuste da sagledaju svoju ideju o tome šta je to što još mogu, pa umesto da budu konstruktivni i da učine dodatni napor da oplemene zajednički život, prošire interesovanja i pomere utvrđene granice odnosa, odluče da se izmaknu i pokušaju sami. I obično prilično bedno propadnu u tom pokušaju, jer to nešto što žele da iskuse i što su propustili u mladosti, naprosto nije moguće nadoknaditi, zbog same činjenice da se takva iskustva stiču u mladosti i da zatim predstavljaju integralni deo razvoja i sazrevanja ličnosti.
Ono što se u nama pobuni u krizi srednjih godina, zaista jeste pubertet. Stigne nas nezrelost, u segmentima koje smo preskočili, u gradivu koje nismo utvrdili, nivoima na kojima smo prekinuli igricu, umesto da levelujemo. I onda se šablonski upuštamo u avanture, loveći u mutnom zadovoljstva koja su nam izmakla i ne shvatajući da nas ona ne mogu zadovoljiti, a mogu nas orobiti za sve vredno što smo godinama sticali.
Rizikujemo brak, jer nas zvekne tinejdžerska zaljubljenost, popije nam pamet ideja o novom životu, koja se useli na mesto kome nedostaje mudrost, a mudrost ume da izostane kad nema iskustvo na koje može da se osloni.
Stabilni brakovi, koji preživljavaju krize srednjih godina, sačuvali su ljubav i poštovanje.
Partneri su svo potrebno iskustvo stekli zajedno i cene jedno drugo zbog svega kroz šta su prošli, uspevajući da brinu jedno o drugom i da vrednuju ono što najviše vredi, ne gubeći pamet i istrajnost zbog površnih izazova života koji nisu odabrali.
Kriza srednjih godina služi da sagledate svoju bliskost, ali i udaljenost i da opet odaberete jedno drugo, jer ste ratni drugari, prijatelji i partneri, na dugoj plovidbi, koja je samo vaše putovanje oko sveta. Vašeg sveta.
