Nije neophodno. Ali kao muška i ženska polovina celog, programirani smo da se udružimo, barem u nekom periodu svog života. U našoj kulturi, samci su obeleženi kao “roba sa greškom”. Ako vas niko neće, mora da vam nešto fali.
Osim kulturnog imperativa, udruživanje je praktično. Lakše je u zajednici. Ukoliko postoji podela odgovornosti, podrška i preuzimanje tamo gde onaj drugi posustane.
Iako svuda oko sebe vidimo nesrećne, propale i u svakom pogledu falične brakove, nikada ne polazimo od toga kako da to sve izbegnemo, kako da budemo mudriji i tolerantniji od drugih, nego se uzdamo u sreću. Stupamo bez strategije i predznanja u jedan od najvažnijih odnosa u životu. Ali tako je i sa svim ostalim odnosima. Prijateljskim, roditeljskim, kolegijalnim. Učimo usput, iako nas kolektivno nasleđe sapliće obrascima poput prevare, izdaje, sebičnosti, takmičenja i nezadovoljstva.
Očekujemo da će institucija opstati na osećanjima privrženosti i intimi, iako svuda nalazimo dokaze da brak opstaje na sasvim drugim oblicima povezanosti, ukoliko opstaje
Oni pravi motivi koji nas nagone da težimo bračnoj zajednici, iracionalni su. Ukoliko nismo veoma religiozni, uopšte i ne razmišljamo o braku kao svetoj, duhovnoj zajednici, dok je upravo potreba za celovitošću ono što nas nagoni da prenebregnemo sva upozorenja i loše primere i oprobamo se u sopstvenoj bračnoj praksi.
U nadi da će ljubav biti dovoljna.
Aleksina Đorđević
