Sirotinjski i bogataški brakovi se razlikuju. Najviše po fizičkom prostoru koji bračni partneri zauzimaju samo za sebe. Materijalna skučenost diktira preteranu prisnost, koja vam možda uopšte nije prijatna. Možda volite zajedničko spavanje, tuširanje i jutarnje ispijanje kafe, a ako se to rutinski dešava svakog dana, naviknete se, pa čak razvijete potrebu – ne možete da spavate ako vam neko ne diše u vrat. Parovi koji vole zajedničko spavanje, umeju da zaspe zagrljeni i prepleteni i guraju se noću jedno uz drugo. Oni koji žele privatnost koju nemaju leže odvojeno, svako na svojoj strani kreveta. Veći prostor, više privatnosti. Svako može da ima svoju spavaću i radnu sobu i svoje kupatilo i garderobu. Ne poznajem baš takve parove, a viđala sam ih uglavnom na filmu, ali pitam se, da li oni ponekad žele da budu prisniji i da se guraju u krevetu i da li to rade kad požele, ili ih civilizacijski nivo silom inercije drži na odstojanju?
Zajedno na dva kvadrata
Da li umerena prisnost i fizička distanca pomažu da se održi telesno zanimanje za partnera? Da li to čini i mogućnost da se pojaviš u dnevnoj sobi (mislim, salonu) tek kad si potpuno sređen i spreman da započneš dan, ili distanca jedino čuva distancu i kulturno ophođenje?
Nasuprot tome, da li su parovi koji se sudaraju na skučenom prostoru, hrču i prde u istom krevetu, razigraniji, topliji i spontaniji?
Kako god, zajedništvo može imati različite oblike, ne najmanje u zavisnosti od prostora u kome se ti oblici neguju.
Aleksina Đorđević
