Čest je slučaj parova koji žive u zajednici, koja je po svemu bračna, osim po administrativnim pravilima. Svest o tome da se nisu zvanično obavezali, omogućava im da kroz bračni život i krize uvek iznova biraju jedno drugo, smatrajući taj izbor svojom slobodnom voljom, a ne konvencijom. I to radi. Ukoliko potpisivanje bračne zajednice, promena prezimena i uopšte, pristajanje na zakonsku ili crkvenu proceduru, stvaraju otpor u nekom delu svesti – a stvaraju, ukoliko je sloboda individualni imperativ, onda je zajednica bez papira pravo rešenje za postizanje ravnopravnog, intenzivnog, slobodnog i iskrenog odnosa. Svaki oblik zajednice ima svoja ograničenja, ali ako su ta ograničenja prihvaćena uslovno, onda ima uslova i za nove vidove razvoja i produbljenja odnosa. Ukoliko nedostatak papira predstavlja simbol za prisustvo preispitavanja, potragu za boljim, zahtev razvoja i promene, zajednica bez ičijeg blagoslova čuva onaj buntovnički duh integriteta, makar samo kao ideju za skicu okvira u kojima je moguće disati punim plućima i računati na ljubav i privrženost.
Papir možda stvarno nije važan, osim ako je vama važan
Za neke druge parove međutim, stavljanje potpisa, nošenje burme i promena prezimena upravo su simboli da su srcem i dušom (i imovinom) pristali na bračnu avanturu i označili sebe kao deo celine.
Ima i parova kojima zakonsko venčanje toliko nije važno, da prosto ne stižu da ga obave, iako nemaju ništa posebno principijelno za ili protiv.
Kako god, bračna je svaka zajednica u kojoj ljudi žive posvećeni zajedništvu, držeći se jedno drugog i svog partnerstva.
Papir možda stvarno nije važan, osim ako je vama važan.
Aleksina Đorđević
