Nekad je dovoljno da nas neko iskulira pa da nam se digne poklopac. Da, za svađu je potrebno dvoje, ali dovoljno je da se jedan svađa, a drugi samo da prisustvuje.
Međutim, ako partner prihvati tovar i sve primi k srcu, to znači da oboje neguju istu vrstu otrova. Kad se prašina slegne i atmosfera pročisti, treba iskreno porazgovarati, dok su kočnice jos labave.
Jer iskrenost i suočavanje i sa onim sto se stvarno dešava u nama i oko nas, najteži su zadaci, u životu, kao i u braku.
Kad bismo mogli da izvadimo ego i zaključamo ga u fioku, pa da razmenimo emocije, stavove, mišljenja, nade, strahove, želje i potrebe ravnopravno, bez ljutnje i bez cenzure, ne bismo se nikad svađali.
Kad nam se drugo biće otvori u svojoj ranjivosti, trebalo bi da smo makar delimično sposobni da ga razumemo i utešimo.
Kad se ta ranjivost ispoljava kao napad, trebalo bi da smo u stanju da shvatimo da je u akciji odbrambena praksa i da pokušamo da preteću svađu kanališemo u tom pravcu.
Mislim na svađe u kojima onaj ko napada, nastupa kao zanemaren i uvređen, na svađe koje nastaju jer je pala sumnja ili jer je neka laž otkrivena, na svađe koje se tiču količine i načina ispoljavanja ljubavi, vernosti i privrženosti, odnosno, na sve one svađe koje pokušavaju da održe lajavi živi zid odbrane oko onog mesta gde smo labavi, ranjivi i preosetljivi.
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde!
Aleksina Đorđević
