Kako u stvari uopšte počnemo da se svađamo? Ponekad iz sopstvene naelektrisanosti koja zahteva pražnjenje, a ponekad neispražnjeni volti pronađu svoj put, samo zato što smo sukobili mišljenja o nečemu potpuno nevažnom. Njegova primedba o nekim sisama na televiziji, može da raspiri ljubomoru koje možda niste ni bili svesni.
U trenucima labilnosti, popušta kontrola nad unutrašnjim sadržajima, koji se možda pakuju i već neko vreme truju, a o kojima ne volimo ništa da znamo i kad kočnica otkaže, partner je prvi na udaru.
Pod sadržajima, mislim na sopstvene strahove i nesigurnosti, ubeđenja i principe koji su izgubili legitimnost, zbog nekih drugih strahova i ubeđenja, kao što su recimo, strah da ćemo ispasti sasvim nezreli i neprihvatljivi ako ispoljimo strah od napuštanja i da ćemo tako sigurno izgubiti osobu do koje nam je stalo.
A trenuci labilnosti vrebaju na svakom koraku, dovoljan je ružan prizvuk u našim ušima nečega što je naš partner izgovorio, pa da izgubimo ravnotežu
Kad bismo stalno znali koliko smo krhki i da naša jedina snaga leži ne u odbrani te krhkosti, nego u potpunom oslanjanju na nju, svom težinom bismo nagazili svaku svoju slabost i zamenili je snagom.
Svako je sposoban za to, samo to nije praksa u našoj kulturi. Mi se radije svađamo dok se ne poubijamo.
Aleksina Đorđević
