Na roditeljskim sastancima nam saopštavaju da očekuju našu pomoć i saradnju, za dobrobit dece. Dobro. Ali, to u stvari znači da ćete pored svega ostalog što radite, morati da rešavate zadatke i da ih objašnjavate, da učite dete kako da uči upotrebljavajući udžbenik, jer ih tome u školi niko ne uči, da bojite neme karte i crtate amebe i mikroskope, da smišljate sastave i učite pesmice – neminovno ćete ih sve naučiti preslišavajući dete.
To znači da deca uglavnom uopšte ne mogu da se izbore sa domaćim zadacima i lekcijama bez vaše pomoći, jer ih ima premnogo, ne razumeju ih, a ne razumeju ni zašto bi svoje dragoceno slobodno vreme za koje mogu da budu deca (znate, srećni, opušteni, bezbrižni, razigrani) morali da troše radeći iste dosadne gluposti kao u školi.
Ne mogu da se izbore sa domaćim zadacima i lekcijama bez vaše pomoći
Ne shvatam ni ja. Zašto ja koja mrzim školu jednako kao i moja deca, nemam pojma iz matematike, fizike i hemije i imam svoja posla, a volim i da se opustim, prošetam, pogledam neki film, moram da trošim svoje slobodno vreme na gluposti koje su me smarale još dok sam i sama išla u školu. Samo meni niko nije pomagao. Nekako sam uspevala sama, ali nekada su i nastavnici bili daleko kvalifikovaniji za posao koji rade.
Možda vaša deca neće biti potpuno nesrećna u školi.
Ako imaju malo klikera za matematiku ili dara za neki predmet, možda će imati i ono osećanje postignuća, kad nešto skontaju, savladaju, urade za pohvalu – osim ako se ličnost nastavnika ne ispreči između njih i njihovog talenta, što se često dešava.
A možda će imati adekvatnu ekipu ili simpatiju.
Možda neće bežati sa časova, ponašati se nasilno i izazivati probleme. A možda se neće ni povrediti, ni razboleti.
Ne možete više da očekujete od škole.
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević
