Najlepše ružičaste haljine za savremene romantične neveste

Svadbeni trend koji se neće sviđati vašim roditeljima i familiji

Izazovi singl prisustva venčanju

#trend: Puff rukavi na venčanicama

Milenijumski trend – venčanje pre venčanja

Horoskop otkriva: Kako izgleda tvoje idealno devojačko veče

Modna predviđanja: Trendi ukrasi za kosu za savremene neveste

Zlatna pravila odgovornog roditeljstva

Sofisticirane i romantične: Najnovije svadbene kreacije Zaca Posena

Najbolji momenti venčanja u filmu “Downton Abbey”

Warning: imagejpeg(/srv/wannabe/bride/wp-content/uploads/2013/09/Teacher-with-kids1-870x350.jpg): failed to open stream: Permission denied in /srv/wannabe/bride/wp-includes/class-wp-image-editor.php on line 387

Beše nekad ta divna pesmica, koja je bila i najvećim delom istinita za nas pionire malene. Kolektivni duh je bio jak i važan, a i počinjali smo da se bunimo tek u pubertetu. Danas su deca pametnija. Počinju da mrze školu još u nižim razredima.

Sa svim reformama koje je pretrpeo, Frankenštajn obrazovanja dodao je svojoj nakaznosti još i mentalnu poremećenost.

Ali, prosvetu nije toliko degradirao sistem, koliko kadar.

Ne postoji sistem koji će odličnog pedagoga učiniti nezainteresovanim za dobrobit učenika, niti postoji tako mala plata koja će omiljenom nastavniku ogaditi posao.

Od poziva učiteljice, osim bolničarke možda jedinog časnog zanimanja za ženu, koji su birale hrabre, samosvesne, pametne mlade žene, koje su imale potrebu (materijalnu i duhovnu) da osvoje nezavisnost, da izdržavaju sebe, da budu korisni i priznati članovi društva, prosvetarstvo je danas doguralo dovde.

Učiteljice i nastavnice su većinom devojke sa sela i udavače, koje često loše stoje sa gramatikom, opštom kulturom, organizacionim sposobnostima i ljudskim vrednostima, koje nisu imale neki jači motiv ili sklonost da izaberu poziv, osim letnjeg i zimskog raspusta.

Teacher with kids Au, što je škola zgodna (1. deo)

Učiteljice se obično vole

Deca obično vole svoje učiteljice i razredne, a najveći broj njih opravdano izaziva naklonost. Ako nisu jako pismene, možda su dobre i razumeju decu, ako ne umeju baš da im objasne i približe gradivo, možda umeju da organizuju grupni rad, možda lepo i rado pevaju, nisu stroge, a ako jesu, možda su dovoljno lepe da se deca zaljube. Većina njih nekako izlazi na kraj sa preobilnim, nepotrebnim, zaglupljujućim i besmislenim gradivom, a i većina dece se nekako snalazi.

Da li je to dovoljno? Jesmo li zadovoljni time? Da nam deca budu ukalupljeni štreberi bez inicijative i kreativnosti, obuzdana i sputanog duha, bez smelosti da preispituju i traže dublja i istinitija objašnjenja?

Bez ljubavi prema bilo kom obliku školskog učenja, jer su oblici koji se nude metodološki prevaziđeni, koliko i preopširni i praktično neupotrebljivi?

Neka deca su dobar materijal za ukalupljivanje. Ona druga su stvaralačka snaga društva, koje je odavno izgubilo kompas.

Možda nije na prosveti da ga pronađe, ali nije ni da još temeljnije onemogući njegovo pronalaženje.

Aleksina Đorđević

Editors choice