Od dece se zahteva da kontrolišu bes i da ne reaguju nasilno u zajednici, u vrtiću i školi. Roditelji vaspitavaju decu da budu poslušna i pristojna, ne tolerišu ispade besa, dodeljujući kazne i nagrađujući zahtevano ponašanje. Potpuno neuspešno.
Jedini način na koji se neželjeno ponašanje ne ohrabruje, jeste potpuno ignorisanje.
Ali nema roditelja, ni sistema u zajednici, koji je osposobljen za tu veštinu.
Zato što smo svi suštinski uznemireni. Tuđ bes nas uznemirava. Izaziva u nama sopstvene potisnute besove. Osećanja, koja su neodobravanjem i suzbijanjem postala potisnuti bes.
Čovečanstvo nije u stanju da se izbori sa besom.
Zato što se bori protiv njega. Proglašava ga socijalno neprihvatljivim i proteruje u mračne katakombe podsvesti, odakle on svakako izbija u transformisanim oblicima i realizuje se kroz razne patološke oblike.
Postaje ekstremno kažnjivo i socijalno neprihvatljivo ponašanje.
Vaspitanje ne doprinosi centriranju i integrisanju ličnosti, nego hrani labilnost i fragmentaciju, odsecanje i nepovezanost.
Sva nesreća ovog sveta dolazi od neprihvatanja, neznanja, potiskivanja, nepriznavanja, suzbijanja.
Suzbijanje besa se sprovodi konstantno i represivno. I sasvim neuspešno. Bes ne odlazi nikud, samo se taloži.
Nemamo delotvoran sistem uklapanja u društvo, jer nemamo dovoljno razvijenu društvenu svesnost i toleranciju.
Centriranje ličnosti, upoznavanje sebe, prihvatanje sopstvenih ograničenja i širenje svojih mogućnosti, kanalisanje besa i povezivanje sa sopstvenim osećanjima predstavlja usamljen, pionirski posao, kojim se bave svesni pojedinci, okupljajući tu i tamo u organizovane sisteme još neki broj svesnih pojedinaca. Svi ti sistemi su suštinski povezani, ali ne i sistemski.
Zato se dešava da se neki, recimo, religiozni sistem, koji se sasvim delotvorno bavi integrativnom praksom, sukobljava sa nekom drugačijom duhovnom praksom, koja suštinski radi isti posao.
Pa se ti sistemi, rascepkani i razbacani u moru nesvesnosti, međusobno negiraju i suprotstavljaju.
Suviše smo primitivni da bismo bili delotvorni u integrisanju srodnih sadržaja, a kamoli u mirenju suprotstavljenih.
Istorija ljudskog roda je navika razaranja, destrukcije, bola, gubitka, užasa i patnje.
Bes na površini, onaj koji nas toliko uznemirava i remeti u naizgled civilizovanoj svakodnevici, sadrži iskru svesti o besmislenosti i bespomoćnosti, o neuspehu na najvažnijem ljudskom zadatku.
Kako biti čovek.
Kad pojedinac, pokušavajući da se osvesti, da pomogne sebi, da ojača svoju mentalnu snagu, da bi podnela buđenje svesti, zakopa po besu i pozabavi se njime, otkrije da se odmah ispod površine besa nalazi okean tuge.
Zato se ljudi retko odvažuju da siđu dole, ispod besa. U tuzi se čovek može udaviti, a bes ga tera da mlatara i održava se na površini, osećajući da je živ.
Šta ćemo sa besom?
To nije pitanje vaspitanja, nego apokaliptično pitanje opstanka.
I ako svako od nas potraži svoj odgovor, to će morati da bude dovoljno.
Aleksina Đorđević
