Nekada su se muškarci i žene rado venčavali i brzo se odlučivali na brak, jer je to bio jedini način da ostvare bliskost koju žele, da imaju seks (da uopšte otkriju šta je to seks), da se prepuste delovanju hemije koju osećaju. A venčavali su se i iz poslovnih i praktičnih razloga, dok su ljubav i strast sasvim zapostavljali iz potrebe za trezvenošću, za izborima koji će im obezbediti udoban život i stvaranje porodice. Danas se očekuje da steknemo predbračno iskustvo, makar samo zato da ne bismo bili “neiživljeni” i kasnije rasturali brak zbog potrebe za iskustvom, koje nismo stekli na vreme. Ideja da neko može da odluči da čeka na brak, da u bračno iskustvo uđe nevin i da ima dugu vezu u kojoj nema seksa pre venčanja, zvuči kao naučna fantastika.
Većina smatra da je to uvrnuto u današnje vreme i da nije prirodno, ali postoji i mali procenat onih koji imaju svoje razloge za čekanje na brak. Evo šta su psiholozi saznali u svojim istraživanjima.
Postoje parovi u dugim vezama, koji su složni u tome da čekaju do venčanja i koji za to navode religiozne razloge. U njihovom vaspitanju i odrastanju seks nije bio tabu, on je predstavljen kao uzbudljiv, zadovoljavajući i ispunjavajući doživljaj među ljudima koji se vole, koji su posvećeni jedno drugom – a logično je da su dve osobe koje imaju tako duboka osećanja, u braku.
Ali nisu uvek u pitanju religiozni razlozi, neke žene su rekle da žele da čekaju pravu osobu, a nisu predvidele da to znači da će čekati do braka, prosto, tako je ispalo, tako su se njihove vrednosti, želje i uverenja materijalizovala. I sve su izjavile da je taj prvi put bio potpuno poseban.
Među brojnim ispitanicima, sa kojima su stručnjaci razgovarali o ovoj temi, jedan muškarac koji se deklariše kao ateista, objasnio je svoj motiv za čekanje boljom šansom za uspešan brak i stvaranjem zdravije slike o sebi (pored ostalog).
