Oni samo praktikuju ono što jeste ljubavna praksa i što nikako ne bi trebalo da zapostavljamo i zaboravljamo ni u vezama, ni u prijateljskim odnosima, ni u brakovima – a mi to činimo. Postanemo sebični, obuzeti sopstvenim brigama i problemima, nerviramo se što zbog partnera moramo da se prilagođavamo i pravimo ustupke (možda nismo znali šta znači biti u braku) i ostajemo usredsređeni na svoje nezadovoljstvo i nervozu. Udaljavamo se i zapostavljamo ljubav, ignorišemo potrebe partnera, ne poveravamo se jedno drugom kao ranije – prestajemo da se trudimo, a ljubav neće da se održava sama, samo zato što smo u braku i što smatramo da je dovoljno što na taj način pripadamo jedno drugom. Srećni parovi rade ove jednostavne stvari:
Izražavaju zahvalnost
Svako ima potrebu da njegov trud bude primećen i pozitivno ocenjen – svi želimo da budemo pohvaljeni što radimo ono što radimo, iako je to naša obaveza i niko nam ne duguje zahvalnost što peremo sudove, iznosimo đubre, ribamo kupatilo, peremo veš… Ali parovi najčešće padaju baš na ovim “sitnicama” – iako smo sve svesniji da je podela kućnih poslova neophodna, ipak se oni i dalje smatraju ženskim poslovima i većina žena i dalje obavlja najveći broj tih poslova. I većina žena se zbog toga oseća iskorišćeno – kao da su servis, kućne pomoćnice, čiji trud niko ne primećuje i ne vrednuje. Takođe, muškarci koji preuzimaju deo kućnih obaveza očekuju posebnu zahvalnost zbog toga, jer oseaćaju da je zaslužuju, da rade nešto što većina muškaraca ne radi, a žene često zanemaruju taj njihov osećaj i potrebu, jer veruju da oni i dalje ne rade ništa posebno, niti više od onog što i same rade. Srećni parovi to znaju i razumeju i ne upadaju u zamku nezadovoljstva – oni jedno drugom izražavaju zahvalnost i dele komlimente za sve što svako od njih uradi i nikada se ne umore od pohvala i zahvaljivanja. Tako neguju osećanje da su jedno drugom potrebni i da se svačiji doprinos računa i vrednuje i da se ništa ne podrazumeva – a to pomaže da se u braku održi poštovanje i radost.
