Prve ljubavi obično izgubimo i posle sve sledeće merimo prema njima, godinama i godinama, dok ne nađemo neku drugačiju ljubav i ne shvatimo da ne možemo voleti isto, odnosno, da možemo voleti drugačije. Oni koji su ostali sa svojim prvim ljubavima, imali su mnogo više sreće, nego što su svesni, jer nisu morali da prolaze kroz sve one potrage, razočaranja i strepnje da nikad više neće ni pronaći pravu ljubav. Osećanje da smo prokockali najvrednije što smo imali dolazi zajedno sa shvatanjem da ljubav nije tako česta pojava, a da se najređe dešava da oni koji se sretnu u ljubavi, u njoj i ostanu. Dakle, možda ste imali mnogo sreće, a možda ste bili i mudri i skromni, pa ste znali da volite najbolje i najviše što možete i da ne osećate da ste nečim uskraćeni što to iskustvo nije raznoliko.
Prva prava ljubav se ne nalazi ponovo
Ima više prvih ljubavi. Zaljubljujemo se još od detinjstva, i umemo ozbiljno da budemo zaljubljeni u jednu osobu tokom celog period kod učiteljice, recimo. Pa se onda opet zaljubljujemo kad počne da nas drma pubertet i da nas zanima seks. Do pred kraj srednje škole, već smo se više puta zaljubili sa onim grozničavim osećanjem da nam se dešava nešto ludački i neponovljivo. U tom periodu, otprilike oko punoletstva, a možda i ranije, već smo usred te grozničavosti naslutili i ono pravo – kako bi moglo da izgleda kad bi nam bilo uzvraćeno, kad bismo se oboje isto osećali i isto želeli. I kada se to desi – to uzvraćanje prve prave ljubavi – postoji šansa da vas arogancija mladosti i pogrešne predstave o tome šta znači steći iskustvo, ne zavede toliko da dozvolite sebi da tu ljubav izgubite. Jer, u tom obliku, sa tim intenzitetom, nećete je ponovo naći sa nekim drugim.
