Ako dođe momenat kad prijatelji počnu da iskazuju svoju zabrinutost za vas, vreme je da se ozbiljno zabrinete. To znači da je sigurno prošlo neko solidno vreme, dok su oni ćutali i posmatrali vas, imajući poverenja da ćete se sami zaustaviti, osvestiti, trgnuti (ili koja je već akcija potrebna da se dozovete) da su poštovali vaš izbor i integritet i da su reagovali kad više nisu mogli mirno da gledaju vašu destrukciju. I sigurno se radi o nečemu, čemu dobro znate uzrok, ali prosto nećete da sagledate posledice.
Možda je intervencija prijatelja baš ono što vam je potrebno da vas malo gurne i natera da se pogledate. I da vidite to što oni vide.
Možda nemate pojma da ste krenuli koracima depresije, dok vaši najbliži ne dignu glas.
Reći će vam da im je teško da vas gledaju kako zapostavljate sebe, kako ste bezvoljni i kako se pretvarate u nešto što niste.
Reći će vam da im je teško da vas prepoznaju, da u vama više ne vide onu osobu koju znaju.
Želeće da vas čuju, ali kad izgovorite nešto što svedoči o totalnom prolupavanju, reći će vam da li čuješ sebe, znaš li šta pričaš.
Pa, ako ste sve ostale znake koje i sami vidite mogli da zanemarite, ako ste negde u sebi rešili da budete destruktivni da vidite dokle ćete da dogurate, ili ste u strahu, bespomoćnosti, očaju i zgađenosti okrenuli glavu od svake vrste ogledala, koja na svakom koraku odražavaju vaš izvitopereni lik i ne daju vam da se mirno prepustite sunovratu, prijatelje ćete teško izbeći.
Ako im servirate pusti me, nije mi ni do čega priču, biće im jasno da niste u stanju da se založite za sebe i dosađivaće vam, dok se ne pokrenete. Teraće vas da izađete, nagovaraće vas i otvoreno i lukavo da potražite pomoć, ugovaraće vam susrete sa terapeutima i neće sa vama voditi nikakve drugačije razgovore osim onih koje ne želite da vodite – o tome kako se osećate i šta nameravate da preduzmete.
Ljudi u ovakvoj situaciji počinju da izbegavaju prijatelje. Isključe se sa društvenih mreža, ne javljaju se na telefon, ne otvaraju vrata. Povremeno se jave, da spreče prijatelje da im obijaju vrata i lažu kako su zauzeti. Ali, pre ili kasnije, prolupali više neće moći da podnosi situaciju u kojoj se nalazi i prihvatiće pomoć i sugestije prijatelja, ili će ih sam potražiti, ako su oni već odustali od njega.
Činjenica je da nikome nije moguće pomoći, dok se sam ne zauzme. Makar toliko da shvati da mu je pomoć potrebna, da je izgubio orijentaciju i da bi, za početak, mogao da posluša ono što mu prijatelji govore.
Ljudi upadaju u razne krize koje ih toliko obuzmu i izobliče, da nisu u stanju da reaguju, dok ne počnu da stižu upozorenja sa svih strana.
Predugo tuguju zbog gubitka. Previše rizikuju, odajući se raznim porocima. Podležu stresu i gube koncentraciju, razboljevaju se, zapostavljaju svoj izgled i urednost. Jedu se zbog dece.
Kad problemi postanu način života, na putu ste da prolupate.
Dovoljan je samo jedan prijatelj, da vas podseti da su problemi i njihovo rešavanje samo jedan aspekt života i ne smete da izgubite sebe, jer tada više nijedan problem nećete rešiti, nego ćete i vi sami postati problem.
Možda vi mislite da imate prava da popijete i opustite se.
Ali ako vam prijatelj kaže da je zabrinut zbog toga, zabrinite se i vi. Verovatno je već krajnje vreme.
Aleksina Đorđević